HelsinÅ¡ka povelja 135-136, januar-februar 2010.

More documents

Recommendations

Info

48 helsinška povelja januar – februar 2010 Bezbednost u regionu automatizmu. Ali, kada je došao red na hrvatskog predstavnika, to jest Stjepana Mesića, da zauzme čelnu poziciju u Predsedništvu (koje je, osim što je bilo kolektivn šef države, imalo i funkciju Vrhovne komande oružanih snaga) – srpska je propagandno-ratna mašinerija, sa Slobodanom Miloševićem i Borisavom Jovićem (ovaj potonji bio je do tada predsednik Predsedništva SFRJ) na čelu, podvrgla lakrdiji tu instituciju tako što je opstruirala inauguraciju Mesića i nametnula svoja “pravila igre” prema kojima je “izbor” “prvog među jednakima” ovaj put trebalo da potvrdi većina od osam članova kolektivnog šefa države! To je bio presedan, jer nikad do tada nikakva a kamoli takva “izborna procedura” nije praktikovana. Budući da je Slobodan Milošević u Predsedništvu imao četiri bespogovorno poslušna člana, Stipe Mesić nije nikako mogao da dobije većinu glasova, pa će on tek mesec i po kasnije postati predsednik Predsedništva, i to nakon oštrog upozorenja koji je tandemu Milošević – Jović upućen iz tadašnje Evropske zajednice. Ali, onda su Mesiću dodatne prepreke postavljali generali i bezmalo ceo oficirski kor, posebno oni generali i oficiri koji su obrazovali samozvani Štab Vrhovne komande. Mesić još nije čestito ni seo u predeseničku fotelju, a po onim avetnim zgradurinama Generalštaba i ondašnjeg Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu neki su generali i oficiri u znak protesta kidali epolete i bacalih ih, urlajući da oni neće biti “časni oficiri” u armiji u kojoj je “vrhovni komandant – ustaša”! Stipe Mesić se upinjao da smiri glavne vojne aktere uzavrele atmosfere, u prvom redu na taj način što je naredio da jedinice JNA ostanu u kasarnama, a da se ešaloni koji su već bili raštrkani po borbenim linijama vrate u svoje baze. Nažalost, komandni kadar ga je ignorisao, slušali su svog ratovođu, a rezultat, sa znatnim stepenom verovatnoće, već tada se mogao predvideti. Nemoćan da zaustavi ratno rasulo, S. Mesić se povukao iz disfunkcionalnog Predsedništva, a zajedno s njim i predstavnici Bosne i Hercegovine, Kosova, Makedonije i Slovenije. Slobodanu Miloševiću je ostalo ono čuveno polupredsedništvo sa čije je čelne pozicije dr Branko Kostić naivnim građanima nudio “korijenje” u ime očuvanja otadžbine “srpstva vaskolikog”. Na nesreću, ni danas mnogi od onih koji su slepo sledili Kostićevu pamet nisu daleko odmakli od “korijenja”, a ni zdravlje otadžbine nije u bogzna kakvom stanju. Dakle, ukoliko nije deplasirano, pitanje glasi: čime i kako je Stjepan Mesić mogao da “sruši Jugoslaviju”, što mu se u Srbiji već 20 godina podmeće? Duhovit, kakakvog ga već bog dao, može lako biti da je u Saboru i izjavio ono što mu se pripisuje. Ali, to se moglo odnositi samo na to da je Mesić u velikoj meri osujetio ostvarenje unitarnog koncepta Jugoslavije čiji su idejni tvorci sačinjavali jezgro nacionalističke elite u Beogradu, a Milošević odabran da bude puki izvođač radova. Pa, kad je već taj koncept propao, odlučili su da Jugoslaviju razore oružjem i da na njenim razvalinama realizuju velikodržavni srpski projekat. Srpske vodeće patriote toliku drskost Mesiću nikada nisu oprostile. Ali, njegova izjava u Saboru od pre dve decenije, naravno u njihovoj interpretaciji, poslužila im je da odgovornost za razaranje Jugoslavije (osim ostalih hrvatskih i slovenačkih “secesionista”) neprekidno prebacuju na Mesića, pa koliko god u tome uspeli – dobro dodje, jer se za toliko rasterećuju oni i Milošević. Svemu uprkos, sva ta halabuka ne bi možda bila vredna pomena da se u nju nije uključio i sam političko-vojni vrh Srbije. Jer, sa stanovišta loših odnosa na trasi Beograd – Zagreb, koji su i dalje na silaznoj putanji, i sa stanovišta opšte bezbednosti u regionu, umešanost vrha države u ovu ružnu predstavu je ozbiljna stvar. Ministar inostranih poslova Vuk Jeremić s indignacijom je “oduvao” Mesića kao političku i moralnu ništariju, za razliku od njega samog, jel’te, koji je diplomatska i moralna gromada. No, Vuk Jeremić svojom
49 helsinška povelja januar – februar 2010 Bezbednost u regionu (dis)kvalifikacijom Mesića malo koga je mogao da iznenadi, ali Dragan Šutanovac makar u izvesnoj meri jeste. Pa će ministar odbrane konstatovati i ovo: “…U poslednjim danima mandata Mesić skida masku i pokazuje svoje pravo lice…Ukoliko postoje problemi u odnosima Srbije i Hrvatske, on je zasigurno bio generator negativne energije”. Bilo bi jako zanimljivo, saznati čime bi ministar mogao da podupre tako kardinalnu tvrdnju! Pa ipak, vrhunac licemerja u ovoj traljavoj i prljavoj epizodi utakmice između Srbije i Hrvatske za politički i bezbednosni primat u regionu dostignut je u Savetu bezbednosti UN kada je predsednik Boris Tadić denuncirao hrvatskog predsednika pred članovima ovog tela, tvrdeći, između ostalog da je izjava S. Mesića “opasna”, “ratnohuškačka” i da predstavlja “mahanje sabljom”. Bezmalo, besmisleno je opovrgavati predsednika Tadića i njemu slične. Jer, sve kad bi Stjepan Mesić zaista i hteo da oružjem preseče posavski koridor, on ni u bunilu ne bi bio u stanju da to izvede. Ne zato što je njemu istekao mandat “vrhovnog zapovjednika oružanih snaga Hrvatske”, nego zato što o upotrebi hrvatskog oružja ne odlučuje (samo) predsednik; i zato što je hrvatskim građanima bilo rata preko glave; i zato što Hrvatska za takvu ratnu ludost nema kapaciteta; i zato što je Hrvatska članica NATO i za svaki bi pokušaj posezanja “mača” na susede dobila po prstima. I tako redom. Znaju to dobro i predsednik Tadić, njegovi ministri, savetnici i sufleri. Pa, zašto su onda dizali onoliku prašinu ni oko čega? Delimično, već je ponuđen jedan od mogućih odgovora na to pitanje. Za ostalim odgovorima može se tragati u raznim pravcima. Polazna tačka u toj topografiji, po našem dubokom uverenju, nalazi se u činjenici da Srbija još nije povukla oštar rez sa politikom iz devedesetih, već da se ta ista politika (istina, u docnijim fazama kad više kad manje modulirana) proteže od Slobodana Miloševića, preko Vojislava Koštunice, sve do Borisa Tadića. Upravo o tome zorno svedoči i ovdašnji odnos prema drugom po redu predsedniku Republike Hrvatske. Po svemu sudeći, u ovom času, kada u Srbiji sazreva kakva-takva kolektivna svest o nužnosti hvatanja priključka za Evropu, profesionalnom patriotskom bloku je potrebna znatna doza mržnje prema Hrvatima, za unutrašnju (zlo)upotrebu, naravno, a Stipe Mesić im se baš zgodno podmentnuo kao odličan povod. U tom lancu Milorad Dodik i Republika Srpska su važna karika. Kome to još nije poznato da go’sn Mile već godinama opstruira skoro sve pokušaje da se Bosna i Hercegovina konačno uljudi, jer dejtonsku tvorevinu taj džentlemen ne priznaje za svoju državu. I vrapcima na grani je jasno da Dodik ne povalči ni bezazlenije poteze bez miga iz Beograda. Njegovo dugotrajno i uporno mahanje referendumom u Republici Srpskoj bio je probni balon otcepljenja tog entiteta od BiH, ali verovatno i Tadićev kec u rukavu u besciljnim nadmudrivanjima sa SAD i EU o vraćanju Kosova pod srpski suverenitet na čemu Srbija uporno, mada uzaludno troši i novac i energiju. Ali, kada je providna ideja tog manevra lako dešifrovana u Briselu i Vašingtonu, Milorad Dodik se, dakako opet na signal iz prestonice, brzo povukao na polazne pložaje izjavom, da se najavljeni referendum neće odnositi na otcepljenje Srpske iz njemu mrskog zagrljaja s Bosnom. Ali, bez pitanja o osamostaljenju – referendum je apsolutno apsurdan. Izvesno je da je Boris Tadić baražnom paljbom po Mesiću pokušao da amortizuje pad Dodika i projekta o otcepljenju. Međutim, Tadićev streljački stroj raspolaže samo ćorcima. Naravno, nije Mesić državnik bez mana, i imalo bi mu se šta prigovoriti zbog nekih loših poteza koje je povlačio u dva predsednička mandata. Potpisnik ovog teksta u prvom redu misli na pomilovanje Siniše Rimca koji je osuđen na robiju zbog gnusnih ratnih zločina nad nevinim srpskim žrtvama, jer teško se mogu naći opravdani razlozi pomilovnju za zločince takvog kalibra. Ne ide mu u prilog ni to što su njegove izjave često bile bez rukavica, a poruke s duhovitim žaokama, jer uštogljeni jezik diplomatije i politike to ne podnosi. Ali, ako se Mesićevo stolovanje na Pantovščaku podvrgne ozbiljnoj i poštenoj analizi, videće se da pozitivna strana uveliko nadmašuje njegove promašaje. Uložio je dosta energije i uz priličan rizik nije dopustio da se antifašizam u Hrvatskoj povuče pred povampirenim idejama endehazije; poklonio se Jasenovcu; izvinio se žrtvama koje su počinili pripadnici hrvatskog etnosa; Herceg-Bosnu je stalno podsećao da je njen glavni grad Sarajevo. I sve je to ugrađeno u bezbednost u regionu. Dovoljno nabrajanja da ne bismo zabasali u neukus.
Page 1 and 2: Helsinška povelja Glasilo broj 135
Page 3 and 4: 3 helsinška povelja januar - febru
Page 11 and 12: 11 helsinška povelja januar - febr
Page 47: 47 helsinška povelja januar - febr

HelsinÅ¡ka povelja 135-136, januar-februar 2010.

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?