montirani procesi protiv kosovskih albanaca

IZRICANJE ISTINE
Kao književnica, vi smatrate da se potiskivanje kriminalne prošlosti
podstiče upravo na kulturnoj sceni u Srbiji. Na koje je načine moguće
prekinuti to potiskivanje?
Mi sada imamo ljude koji petnaest godina nisu pisali o ratovima (zato što
su oni bili ’iznad’ ili ’ispod’ ratova, ili su se sakrili u sebe) i sad oni vode
našu kulturu. Mi i sada, zapravo, imamo kulturu rata i kulturu zločina. I
mi bismo sada trebali da proizvodimo i takve predstave i da pišemo takve
romane. Ne kažem da to treba da bude mračno i strašno, ali nužno je
osvrnuti se na to. Pogledajte našu decu. Naša deca jesu deca rata. Ako od
njih treba da očekujemo nešto kreativno, ona moraju da budu u prilici da
čitaju o onome u čemu su odrastala.
Zbog čega su Žene u crnom danas manje vidljive u svom delovanju nego
pre sloma bivšeg režima, budući da još nisu nestali razlozi za njihovo
delovanje?
Možda se one ne prepoznaju više, ali nisu više zabranjene. Nisu onoliko
’ocrnjene’. Mnogo je više Žena u crnom na televiziji. Televizija B92
sarađuje sa njima, i polako se neke stvari, koje pre petog oktobra 2000.
godine nisi smeo da pomeneš, sada pominju sve više i više. Neke ideje kao
što su ’lustracija’, ’ratni zločinci’, prisutne su i na medijima se uvode neke
nove reči koje pomeraju svest. Žene u crnom ne smeju da budu ružna reč.
Oseća se da je to sada politička korektnost. Ali, kako se stvari odvijaju
na samom terenu, o tome ne mogu tako brzo da sudim. Ono što mi se
ne dopada to je da ova nova vlast ne pomaže nimalo Ženama u crnom
koje više nemaju fondacije pošto više nismo ratno područje. Mislim da
bi trebalo da se desi jedno prepoznavanje u odnosu na lokalne grupe koje
već godinama rade na terenu.
134