montirani procesi protiv kosovskih albanaca

Marijana Toma rođena je 1973. godine. Bila je koordinatorka
Programa za saopštavanje istine u beogradskom Fondu za
humanitarno pravo (od 2003. do novembra 2005. godine).
Sarađivala je sa nekoliko regionalnih nevladinih organizacija
na projektima dokumentacije zločina. Bavila se različitim
aspektima (i mogućnošću) sprovođenja tranzicione pravde
u Srbiji nakon pada Miloševićevog režima. Autorka je pet
tekstova.
Marijana Toma
Preduslovi za stvaranje otvorenog društva u Srbiji
05. 08. 2005.
U Srbiji građani zločine ne poriču iz neznanja, već poricanje zločina
predstavlja osmišljen čin samih državnih institucija.
Šta obeležava javnu scenu u Srbiji danas?
Za mene, javna scena u Srbiji, danas, nije mnogo drugačija od javne scene
tokom devedesetih godina. Ona je, u potpunosti, desničarska. Problem
sa tom javnom scenom jeste taj što na njoj, nijednom, nije došlo do
otvorenog, iskrenog i potpunog raskida sa Miloševićevim režimom i zbog
toga ja ne pravim razliku između javne scene kakva je danas i javne scene
kakva je bila 1992. ili 1993. godine.
Kakvo dejstvo na proces modernizacije srbijanskog društva mogu imati
ksenofobija, antiromski sentimenti, rastući nacionalizam i poricanje
zločina iz nedavne prošlosti?
Mislim da je poricanje zločina u tome ključno, zato što iz poricanja zločina
dolazi i ksenofobija, dolaze i antiromski sentimenti i nacionalizam koji,
jednostavno, postoji još od devedesetih godina. Poricanje zločina jeste
najveći problem i zbog toga što konzervira srbijansko društvo, a srbijansko
društvo, zahvaljujući tom poricanju zločina, ostaje da živi u atmosferi u
kojoj je sasvim normalno - i, čak, poželjno - ubiti nekoga samo zato što
pripada drugoj etničkoj grupi. Poricanje zločina dovodi i do toga da se
društvo, tako konzervirano, ne suočava sa sobom, sa svojom prošlošću i
sa zločinima koji su počinjeni u ime tog društva a time se, na neki način,
ne prekida sâm ciklus nasilja.
359