montirani procesi protiv kosovskih albanaca

IZRICANJE ISTINE
treba da sledi svaki pojedinac. Ta lična odgovornost odnosi se ne na
nekakve apstraktne političke sheme već na vlastitu odgovornost za sve
ono konkretno što se dešavalo na ovom tlu.
Zbog čega su zvaničnici Srpske pravoslavne crkve odbijali da javno
stanu u zaštitu žrtava Miloševićevih ratova?
Strašno je to reći, ali postoji nekakva razlika koja se ovde pravi između
naših žrtava i njihovih žrtava i, onda, ispada da su neke žrtve, naprosto,
žrtve drugog, trećeg ili petog reda. I odbranaštvo onoga što je počinjeno
jeste generator odnosa prema drugim žrtvama, tako da će ovakav odnos
prema ‘ne-našim-žrtvama’ biti dobra osnova da se cela ova priča ponovi.
Da li je nacionalizam u Srpskoj pravoslavnoj crkvi saglasan sa
hrišćanskim univerzalizmom?
Što se tiče duhovne autentičnosti jedne crkve koja je nacionalistička,
o tome je još u XIX veku saborno doneta odluka da je ta vrsta crkvene
politike, u stvari, jeres. Prema tome, duhovne autentičnosti tu ne može
biti.
Kakvi su izgledi za modernizaciju Srpske pravoslavne crkve u periodu
tranzicije Srbije ka demokratiji?
U bližoj budućnosti, pa čak i na neki srednji rok, ne možemo očekivati
velike promene. Ovo što nam se dešava jeste, delimično, posledica
činjenice da je ta crkva dugo vremena bila odgurnuta i marginalizovana i
sada joj se pružila šansa da izađe na pozornicu. I iz te pozicije, iz pozicije
nekoga ko nema mnogo iskustva, ona danas čini mnoge pogrešne korake
i - u sklopu tih koraka - pokušava da zacementira svoj položaj za koji
smatra da je, odjednom, postao povoljan.
240