servisima u Srbiji

Prof. dr Rade Veljanovski
su 1998. godine Međunarodna unija za telekomunikacije/Biro za razvoj
telekomunikacija i UNESCO, napravili Model zakona o radiodifuziji
kao servisu javnosti, koji je ponuđen kao obrazac za regulisanje javne
radiodifuzije u svetu. U ovom dokumentu se najpre nudi nova trojna
formula javnog servisa po kome ona „postoji zbog javnosti, koju finansira
javnost i koju kontroliše javnost“. U istom dokumentu se na zanimljiv
način govori i o tome šta javna radiodifuzija nije.
Ako – u pozitivnom smislu – pođemo od toga da radiodifuzija kao javni
servis postoji zbog javnosti, zbog celokupnog stanovništva, to – u negativnom
smislu – znači da ona ne postoji zbog vlade, parlamenta ili predsednika,
zbog neke političke partije ili crkve, ili zbog bilo koje druge interesne
grupe ili deoničara. Ona mora biti nezavisna u odnosu na sve 'isključivo'
u službi interesa stanovništva, ljudi kao građana, a ne potrošača.
Model zakona o radiodifuziji kao servisu javnosti, ITU/BDT i
UNESCO, 1998.
Javni servis, dakle, postoji zbog svih građana, on treba da zadovolji
komunikacione potrebe svih društvenih grupa većinskih i manjinskih,
urbanih, ruralnih, manje i više obrazovanih, različitih starosnih i
seksualnih grupa, ljudi koji pripadaju političkim strankama i onih koji
nisu na taj način angažovani, biračima i onima koji su izborni apstinenti.
Niko nema manje ili više prava da očekuje da će na programima javnog
servisa dobiti sadržaje koji ga interesuju. Osnovne karakteristike javnog
servisa formulisao je 1995. godine teoretičar Erik Barent (Eric Barendt),
a preuzima ih Tobi Mendel:
1. Opšta geografska dostupnost;
2. Briga za nacionalni idetntitet i kulturu,
3. Nezavisnost u odnosu i na državu i komercijalne interese;
4. Nepristrasnost programa;
5. Širina i raznovrsnost programa:
6. Značajan udeo u finansiranju sredstvima dobijenim naplatom
od korisnika (Mendel, 2001: 7)
JAVNI SERVIS: MISIJA, EVROPSKI POGLED, REGULATORNI OSNOV
Sa stanovišta prakse, ali i teorijskog prtistupa javnom servisu ne
bi bilo pogrešno, naprotiv, bilo bi sasvim saglasno misiji javnog servisa,
pomenutim Barentovim karakteristikama dodati i da javni servis, u
svakom segmentu svog sadržaja, treba da stremi najvišim standardima
kvaliteta.
Devedesetih godina prošlog veka u Evropi je u nekoliko važnih
dokumenata artikulisan stav evropske medijske politike prema javnom
servisu. Dogodilo se to pre svega Praškom rezolucijom iz 1994,
Rezolucijom Evropskog parlamenta iz 1996. i Amsterdamskim ugovorom
iz 1997. godine. Ovi dokumenti, kako bi to rekao teoretičar Mekvejl,
sadrže filozofiju medija javnog servisa, kao ugaonog kamena demokratije,
a ne samo javne sfere i medijskog sistema.
Radiodifuzija kao servis javnosti – kako u slučaju radija, tako u slučaju i
televizije – podržava vrednosti koje odlukuju politčke, pravne i društvene
strukture demokratskih društava, uz posebno poštovanje ljudskih prava,
kulturnog i političkog pluralizma.
Praška rezolucija, usvojena na Ministarskoj konferenciji Saveta
Evrope, Prag 1994.
Praška rezolucija govori o javnom servisu kao „referentnoj
tački za sve pripadnike javnosti, kao suštinskog faktora pluralističke
komunikacije koja je svima dostupna i koja odbacuje svaku kulturnu,
polnu, versku i društvenu diskriminaciju“. U ovom dokumentu se govori
o javnom servisu kao forumu za javnu debatu i mogućnosti iskazivanja
najširih mišljenja, o nepristrasnosti i podređenosti programa najširoj
publici, kao i o tome da se kvalitet ne sme podrediti zahtevima tržišta.
Dve godine kasnije na sličan način i Evropski parlament je
formulisao ulogu i značaj medijskih organizacija javnog servisa ili javne
radiodifuzije kako je tada bilo uobičajeno da sa naziva ovaj tip medija.
10 11