You also want an ePaper? Increase the reach of your titles
YUMPU automatically turns print PDFs into web optimized ePapers that Google loves.
Prof. dr Rade Veljanovski<br />
osnovni cilj da služi interesima i potrebama javnosti. Javni servis, kao javno<br />
dobro, briga za javni interes, medijski pogled na sve događaje i drštvene<br />
pojave, na politiku, privredu, kulturu, obrazovanje, sport, zabavu. Visoko<br />
vrednosno orijentisan ovaj tip medija tako postaje svojevrsna misija u<br />
sferi masovnog komuniciranja, čije delovanje nadilazi ostale oblike<br />
medijskih organizacija i zato postaje briga države, društva, javnosti. Javni<br />
servis od svog nastanka deluje ne samo kao medijska organizacija, već<br />
i kao kulturni obrazac za negovanje nacionalne kulture, a takođe i kao<br />
kulturna korespodencija sa međunarodnim stvaralaštvom. „Televizija u<br />
Britaniji ima kulturni profil u suštini nasleđen od radija, koji je dvadesetih<br />
godina odredio njegov prvi direktor ser Džon Rit, namenjujući mu ulogu<br />
'ambasade nacionalne kulture'. Ritova tekovina je kompleksnija nego što<br />
se ponekad smatra, ali je u svojoj prvobitnoj formulaciji radio-difuzija bila<br />
instrument nacionanog kulturnog razvoja ('unapređivanja') u smislu koji<br />
je ostao trajno prisutan u britanskom načinu govora o televizii (i posebno<br />
BBC-u), bez obzira na promene koje je pretrpela. (Morli, Robins, 2003: 263)<br />
Džon Rit, prvi direktor BBC-a odredio je pravac kojim treba da<br />
ide radio, a kasnije i televizija javnog servisa, a taj pravac je usmeren ka<br />
vrhovima profesionalizma, etičnosti i kvaliteta u proizvodnji medijskih<br />
sadržaja, kao suprotnost ostvarivanju interesa koji su podređeni isključivo<br />
tržištu i sticanju profita. Pored osnovne formule javnog servisa da on treba<br />
da informiše, edukuje i zabavi, čime je već utvrđena obaveza programske<br />
raznovrsnosti, Rit je, prema zapisu teoretičara Dejvida Mek Kvina (David<br />
McQueen) anticipirajući nastanak televizije rekao: „Televizija ne sme da<br />
se bavi samo zabavom. Elektronski mediji dužni su da u što veći broj<br />
domova unesu što više svega onog najboljeg iz svih oblasti ljudskog<br />
znanja, stremljenja i dostignuća. Najvažnije je da se očuva visokomoralni<br />
ton, odnosno svako izbegavanje vulgarnog i štetnog. Elektronski mediji<br />
treba da postavljaju standard dobrog ukusa, a ne da budu samo njegov<br />
posrednik.“ (Mek Kvin, 2000: 257)<br />
Dalekosežna Ritova misao, kao da je pre devet decenija videla<br />
u šta će se pretvoriti programi pojedinih televizija svojom trivijalnom,<br />
tabloidnom, rijaliti ponudom, pa je nudio obrazac „moralne“ televizije<br />
po kome je trebalo da funkcioniše celokupna radiodifuzija, a ne samo<br />
elektronski mediji javnog servisa. Ovaj obrazac, po kome je i privatna<br />
JAVNI SERVIS: MISIJA, EVROPSKI POGLED, REGULATORNI OSNOV<br />
radiodifuzija delovala po principima javnog servisa, bio je zvanično<br />
prihvaćen i dugo je opstajao u Velikoj Britaniji, ali i drugim evropskim<br />
zemljama, Francuskoj i Nemačkoj, na primer. To je trajalo u prvom<br />
periodu razvoja radiodifuzije, pa i javne radiodifuzije, u kome je odnos<br />
prema elektronskim medijima bio uobličen kao državni paternalizam,<br />
jer je država planirala, investirala, organizovala i programski usmeravala<br />
radiodifuziju. Kasnije kada je javna radiodifuzija dobila konkurenciju u<br />
komercijalnoj, postalo je još važnije razlučiti koncept, obaveze, funkcije i<br />
način regulacije. Poznati teoretičar medija Denis Mekvejl (Denis McQuail)<br />
govori o filozofskom pogledu na distinkciju javne i privatne radiodifuzije:<br />
“Javni servis je počeo kao praktično (tehničko, administrativno i<br />
finansijsko) rešenje problema organizovanja koherentnih radio usluga<br />
u velikom broju evropskih zemalja između 1920. i 1930 godine. Došlo<br />
je do ponude prepoznatljive filozofije medija i stvaranja odredaba koje<br />
stoje kao alternativa slobodnom tržištu komercijalnih medija.” (McQuail,<br />
2003: 55)<br />
U publikaciji analitičara medija i nekadašnjeg direktora BBC-a<br />
Tobija Mendela (Toby Mendel), navodena su tri uslova za prepoznavanje<br />
javnog servisa i njegovo razlikovanje od komercijanih medija: „Prvo,<br />
nezavisnost javnih radiodifuznih organizacija mora se garantovati preko<br />
odgovarajućih struktura kao što su pluralistički i nezavisni upravni odbori.<br />
Drugo, javnim radiodifuznim organizacijama mora biti obezbeđeno<br />
finansiranje koje je dovoljno za zadovoljavanje potreba i interesa javnosti<br />
kao i za održavanje slobodnog protoka informacija i ideja. Treće, javne<br />
radiodifuzne organizacije moraju biti neposredno odgovorne javnosti,<br />
posebno u vezi sa ispunjavanjem svojih obaveza i korišćenjem javnih<br />
sredstava.“ (Mendel,2001:5)<br />
U periodu posle pada Berlinskog zida, kada su i bivše socijalističke<br />
zemlje odlučile da svoje nekadašnje državne radio televizije transformišu<br />
u javne servise, u Evropi i svetu je nastao čitav niz dokumenata koji su<br />
postali temljni osnov za savremenu definiciju javnog servisa i za njegovo<br />
regulatorno određenje. Razume se, osnovni principi zasnivali su se na<br />
već postojećem iskustvu javnih servisa koji su postojali u Evropi, ali i u<br />
drugim delovima sveta: Kanadi, Japanu, Australiji, Indiji i drugim. Tako<br />
8 9
Change language