SLOVENA^KI UKLETI PESNICI

U kompleksnoj Jankovi}evoj poeziji mo`e se na}i i eho Tagorinog
proro{tva da “Posledwi dan veka tone u krvavocrvene
oblake Zapada u vihor mr`we.„ I ne samo to, ve} je, kako O{o ka-
`e: “Tagora napisao {est hiqada pesama, i da je svaka predivna.
Ali kada je umirao, pla~u}i je molio Boga da ga vrati nazad: Onu
pesmu koju sam hteo da ispevam, jo{ nisam ispevao. [est hiqada
puta nisam uspeo. Sve su to bili poku{aji za pravu pesmu, a ja uop-
{te nisam zadovoqan ni sa jednom od wih. Ono {to sam hteo da
ispevam ostalo je neispevano„. U “Slu~aju Tagora„ nahodi se, mogu}e
je, i “obja{wewe„ Jankovi}eve stvarala~ke oluje... Na putu u
svoju pesmu pi{e jarke zbirke ~iji rimarnik otvara su{tinsku lepotu
jezika i predo~ava melodiju zemaqske usudnosti.
U divinizaciji poezije i pesnika, u podtekstualnim sferama
je drama ~ovekovog bivstva nagove{tena i kroz moto prvog kruga
pesama (Privremena ve~nost): Ni u jedan ponor se ne mo`e dugo
gledati, a da se ne oseti vrtoglavica i u`as). Ni~e poru~uje:
“Kad previ{e gleda{ u ponor, on po~iwe da gleda u tebe.„ Jankovi}
kroz Pokvareni vremeplov motri vreme dana{we i misli “o
la`noj nadi {to Srbiju /razara, /zbog koje vi{e niko i /ne sawa /da
postane neko nalik na /Lazara„.
Pesnik znala~ki oMILO[UJE ovovremenu dramu (koja
traje) supstancijalnim sadr`ajima kroz koje se ~uju i glasovi iz
pro{losti. Jer pesnikova re~ asocijativnim prizivima vaspostavqa
duhovnu vertikalu koja svepovezuje i ukazuje na dubqe semanti~ke
sfere logosa i pesme. Lazar, srpski car i biblijski u Jankovi}evoj
poeziji sugeri{u dubqa semanti~ko-metafori~ka zna~ewa
– posebno ako imamo na umu da istinska poezija sadr`i nukleuse
univerzalnih sadr`aja. Do wih se sti`e kroz studioznija ra{~itavawa
ovog opusa.
U drugom krugu Talo`nika “Vodkomickin„ Jankovi} je svekoLIKOVIstoj
pevaniji omogu}io nove sadr`ajne tokove i tonove.
U plodotvornom postupku stvarawa pesme on kontekstuira stihove
“svojih pesni~kih s-rodnika„ ostvaruju}i svojevrsnu poeti~ku
simbiozu kroz kontemplaciju univerzalnosti pesni~kog nasle-
|a (svoje poezije, iskustva i saznawa poezije sa talo`nika vremena
i Re~i), ~ime poeziji, i poeziji koju nastavqa, obezbe|uje novu optiku
i kontinuitet. Na pesni~ku trpezu izneo je pesme nastale iz
dopevavawa, raspevavawa “wegovih„ i wemu srodnih pesnika, mo-
`da uzora ~iji je u~enik, sledbenik, da bi budu}im pesnicima bio
uzornik koji }e svojim stihom i `ivotom pesni~kim inicirati pesmu.
Ali izabrani pesnici – bratstvenici nisu oni u kojima se
Milo{ kao pesnik prepoznaje. On u svom pesni~kom bi}u te`i da
pesma bude neprestana ( “Gde ja stadoh ti produ`i„, Zmaj). “To je uspostavqena
veza sa na{om i svetskom proverenom pesni~kom vrednotom.
To je sudbinsko poistove}ewe sa pesni~kom ranom koja kroz
pesni~ku istoriju svetli i obnavqa se ba{ zahvaquju}i gospodarima
Re~i, tim gospodarima izli{nog sjaja.„ (Nenadi}). Ergo, Jankovi}
nosi svoj, pesni~ki i `ivotni krst, stvara, obnavqa i nastavqa,
uveren da }e kroz objavqene i jo{ nenapisane kwige ispevati
svoju zbirku, pesmu...
U pesni~ko platno Milo{eve ars poetike utkane su raznorodne
niti jarkih boja ovozemaqskog `ivqewa (sudbina), li~nog i
op{teg, istorijskog, lirskog i epskog diskursa. Wegovi neologizmi
su potvrda pesni~ke bogomdanosti i stvarala~ke invencije da
se ideja pesme i moderni pesni~ki duh izrazi kao autenti~na tvore-
78