SLOVENA^KI UKLETI PESNICI

ka i stru~wa~kog pedagoga za introspektivnu skopiju fiziolo{ke
patologije privla~i ba{ pa`wu: kako ovaj doktor zarawa u “Ono„,
a afirmi{e i mentalno zdravqe kroz poklowewe W.V. Erosu? Ali
to je “~vori{te„ oko kojeg se i moramo slo`iti kad je doktorskovitalisti~ka
misija spisateqa Goldnera u pitawu. Prvo, slede}i
jo{ Platona, bog Eros je ~udotvorni inspirator ukupnog `ivota,
op{tepostoje}e qubavi i uzro~nik sre}e svih `ivih! Zar se i beslovesne
biqke ne stvaraju ba{ od sokova Erosove krvi – kroz wih
ona, u stvari, te~e – prelepi svet radosti za rukovode}e qudsko ~ulo:
o~i? U pravu su frojdovci kad ukazuju da ~ak i nedu`ni nau~nik,
sav u svetu formula i misaonih sazve`|a, u stvari i`ivqava
svoj orgasti~ni zov imaginarnoj partnerki bore}i se sa bezimenim
“~oporom„ za wenu naklonost. Jo{ od starogr~ke i starorimske
umetnosti, {tavi{e – jo{ od plemensko-~oporskih amuleta i simbola
Eros je isturavao svoj {tit prema neumitnosti Tanatosa –
bar dok `ivot trijumfuje...
Doktor Brana Goldner je upravo takav “nevaqali„ Kupidon
koji ~ak i umrtvqene “tre}epozivce„ poziva na Erosovu gozbu. Dok
traju i `ivot im kroz `ivodajna stabla, grane, ~ak najmawe gran-
~ice, u nekih mo`da polusuve, struji! Ovaj roman je zapravo to: nastavak
pri~a iz Boka~ova Dekamerona, preko kreposnog [ekspira
gde ~ak i u tragizmu mladih qubavnika (Romeo i \ulijeta) i te kako
ima mesta za “masne sekvence„ (Kad si bila mala, ~esto si padala
na glavu – usred tragedije lepr{a humor \ulijetine dadiqe. A
moj mu` je znao re}i: E, kad bude{ starija, vole}e{ da pada{ – na
le|a...) Doktoru Goldneru najbli`i je, me|utim, “{aqiv~ina„ galskog
duha – Gi de Mopasan. Wegove “seqa~ke„ pri~e mrsne su kao
razuzdanosti drugog Francuza, Fransoa Rablea, ~ijom on duhovito-
{}u razbija olovno sivilo crkvenog farisejstva. Mogla bi se, bogme,
na}i i brojna druga sabra}a koja me{aju socijalno-erotski poriv
sa plemenitom igrom duha kojom ba{ Rable i za~ini svoje ingeniozno
delo o Gargantui i Pantagruelu: Smej se, ko ho}e da bude
~ojstven – veli Rable. Smeh je ~oveku zaista svojstven! Nije na{
“Srbenda„ Brana, u kome uz nesrpsko prezime `ila i brizga srbijanska
krepost – gotovo nimalo sklon skatologiji, recimo, Henrija
Milera i wegovim “obratnicama„ (Jar~eva i Rakova obratnica,
na primer!): u Braninoj “erotskoj„ literaturi – pa ~ak i onoj koja
takav predznak i ne mo`e i ne treba da nosi – nema “tvrde„ ornamentike
fizi~kog ~ina i animalizma. Ali – ima, i te kako, apolonijsko-dionizijskih
atributa, pre svega onih u slavu mitomanije
W.V. Falusa! Ove pri~e su, dakle, mawe-vi{e upravo boka~ovsko
nemirewe sa neumitno{}u gubqewa i prihvatawa fatuma smrti.
Ovde se – uz neizbrisiv utisak da je svaka od ovih pri~a jedna velika
podsme{qiva “igra za `ivot„ – tako|e rve sa fatumom kad ~ovek
prvo gubi Erosov lik, a onda o~ekuje ... [ta? Ni{ta i Ni{ta!
Zato se “tre}epozivci„ doktora Brane nikako – kao ni oni u ]osi-
}evom Vremenu smrti ostavqeni da odumru na braniku dunavskosavskog
Beograda – ne predaju: sve dok mogu; “tre}epozivci„ bodu
onim najja~im oru`jem `ivota – prkosnim falusom...
Ovde su ~ak i odaliske – utetkane, ~ak obabqene nimfe jo{
sa sve`im polenom na laticama, mamqive. Susreti tih vreme{nih
nimfi i wihovih tako|e vreme{nih Dionisa, nekada{wih Apolona,
podse}aju na renesansne novele ali u idili~nom rustikonu bawsko-urbanog
ambijenta. Doktor Brana kao da je izu~io tehniku vodviqa
i “binskih ekloga„ od renesansnih pisaca. A oni su upravo
94