SLOVENA^KI UKLETI PESNICI

ja koje se`u skoro do hotela Srbija u kojem se [apowina kwiga,
jedne ve~eri bez ikakvih mese~evih zadwih nakana, promovi{e.
A u naslovnoj pesmi ovog ciklusa u kojoj pesnik priznaje
(“Sliko qubavi, senko prevesele, smatrah te sobom...„) da je negde,
u nespokoju po~etka, otkrio zaveru me|ubi}a koja ga neprekidno
nagoni da razdvaja vidno i providno, kraj i beskraj, i{ta i ni{ta,
igde i nigde, otvaraju se nove dileme, nove zagonetnice: {ta su to
me|ubi}a, kakva je wihova stvarna uloga u ovoj pesmi i pesnikovom
do`ivqaju sveta, kuda ga ona zapravo vode?
Slatka smrt je jedna od retkih kwiga u kojima poezija neprekidno
mewa svoj oblik i sa svakim ~itawem, reklo bi se, svoju
su{tinu. ^as je filozofska, ~as zanosno lirska, ~as misaona, ~as
esejisti~ka, ~as zavodqivo narativna. Slobodan nerimovan stih li-
{ava je mnogih ograni~ewa ali i neke posebne, unutra{we muzike
rima koju kompenzuje umilnom naracijom. Kori{}ewe interpunkcije
otvara posebne prostore za raspravu. Kao da se pesnik wome,
interpunkcijom, namerno pribli`ava pripovednom, kao da pesmu
ho}e da kazni zbog prekomerne slobode koju je sebi izborila. Ipak,
u slu~ajnim, sasvim slu~ajnim rimama koje se tek ponekad, retko pojavquju,
pesnik `eli da nas vrati u poetsku realnost, da nas opomene
da se iz lirske proze vratimo pesmi kao osnovi svega pisanog.
I, na kraju, napomenimo i ovo: [apowina zapitanost odakle
dolazi stvarnost, “gde smo, ako nismo vi{e ni tamo gde smo mogli
biti„, {ta je nalik onome {to se ~ini da jeste, za{to nije kad je to
moglo biti, kako korespondiraju ~udnost i ~ulnost, mo} i no}, lik
i oblik, bi}e i nebi}e, puno}a i praznina, stvarno i mawe stvarno,
nigde i ni{ta (po ko zna koji put), tamo i amo (ako prostor ne postoji),
svet i ne-svet, svest i nesvest, red i obred, maske i obezli~ena
lica vodi wegovu poeziju u prostore daleke slutwe, u bespozajno.
Jer da tako nije, da spoznaja pokriva sve rubove na{ih namisli,
tajne ne bi ni bilo.
Ni pesme, ni ove za~udne kwige.
Miodrag D. Igwatovi}
“TRE]EPOZIVCI„ PO
SRPSKOM MOPASANU
Branislav Goldner: Tre}epozivci, Partenon,
Beograd, 2012.
Bogat je i prebogat opus univerzitetskog profesora, doktora
medicine, nau~nika Branislava Goldnera. Korelacija, me|utim,
izme|u ovog specijaliste, radiologa – pneumoftiziologa i spisateqa
koji vi{e nego radoznalo, a bogami i uspe{no, “~eprka„ po
socio-erotskoj onostranosti ~ovekovoj te{ko da se mo`e ba{ nau~no
vaspostaviti! Jer da stotine i stotine stranica ovakve proze
ispisuje, recimo, psihijatar, seksolog, profesor socijalne medicine
i sl. moglo bi se jo{ i spregnuti u struku i nauku. Dakle, to
{to ve} decenijama “isti~e„ iz srca, uma, pa i du{e ovog stru~wa-
93