rusenje_republike_srpske

Pjotr Iljčenkov
MUP-a sledeće naređenje: “Treća varijanta! Sa sobom uzmite teško
naoružanje!”. 136 Treća varijanta je podrazumevala primenu kako
službenog, tako i teškog naoružanja protiv naoružanih opozicionera.
137 Od ranog jutra na putevima prolaska kolona bili su
raspoređeni policijski kordoni, međutim, policija je pre toga već
pokazala svoju slabost i nespremnost da upotrebi oružje protiv
demonstranata. Prethodnog dana, 4. oktobra 2000, komandir
policijske brigade 138 poslate da razbije štrajk rudara, Boško Buha,
nije primenio silu i brigada je odstupila posle postignutog dogovora
sa koordinatorom štrajka, Nebojšom Čovićem. Saopštenje o ovom
događaju postiglo je ogroman propagandni efekat. Vest je bila
objavljena na radiju, i to samo zahvaljujući tome što su opozicioni
aktivisti uspeli da isključe uređaje za ometanje stanica koji su bili
instalirani u privatnom “karate-klubu” člana CK “Jugoslovenske
levice”, Dragoljuba Ko čo vića. U policijskim kuloarima od usta do
usta prenosila se rečenica generala Vlastimira Đorđevića, vernog
zaštitnika Miloševića, istaknutog borca na Kosovu, glavnog
“policajca u uniformi”: “Izgubio je izbore i mora da ode. Lakše je
skloniti njega, nego ceo narod!”. Slično je govorio, prilikom susreta
sa Zoranom Đinđićem, i načelnik odreda za specijalnu namenu
Državne bezbednosti, Milorad Ulemek (“Legija”), još jedan u nizu
ljudi sa bogatom biografijom u redovima srpskih specijalnih službi.
Glavni uslov predstavnika policije koji su stupili u pregovore bio je
da u sukobima sa snagama javnog reda demonstranti ne primenjuju
vatreno oružje.
136 Isto, str. 23.
137 To je: mitraljez M-84 7,62 mm, minobacač “Zolja” M-80 64 mm,
minobacač “Osa” M-79 90 mm. Milošević V. i dr., Naoružanje i oprema policije i
vojske, Beograd, 1998.
138 Oko 700 ljudi na BTR-ovima i u džipovima, sa teškim i lakim
nišanskim naoružanjem.
118