rusenje_republike_srpske

Nebojša Malić
mentuje da su Šarp, Akerman i ostali ideolozi „nenasilne borbe“ u
stvari formulisali taktiku ratovanja upotrebom civila. Finansiranje
ovih aktivnosti vrši se kroz trgovinu narkoticima, što objašnjava
naizgled šizofrenu podršku SAD narko-kartelima protiv kojih se –
navodno i vrlo javno – bori militarizacijom domaće policije.
Irina Lebedeva osvrnula se na Džina Šarpa i njegove kolege,
ideologe „upravljanja nenasilnim konfliktom“. Šarpova doktrina
„sastavljena je od makijavelističkih, gramšijanskih i tolstojevskih
ideja i prilagođena današnjem stanju u zemljama u kojima se organizovanje
‘velikih buna’ pokazalo najdelotvornijim.“
Ona podseća da su obećanja „revolucionara“ u stvari
identična obećanjima berzanskih prevaranata. Oni koji poveruju
u priče o basnoslovnom bogatstvu, ostanu bez ičega – čak i ako
prevaranta na kraju uhapse. Na patvorenim revolucijama, dakle,
profitiraju samo Imperija i „revolucionari“, dok je narod u ime kojeg
se prevrat navodno vrši – ovce za šišanje. Pritom se kao pešadija
regrutuje frustrirana omladina, koja je poslovično nestrpljiva, neiskusna
i lakoverna.
Jedini lek je istina – ali on ne deluje brzo, i teško ga je primeniti
kada bolest uzme maha. Ipak, apsolutno stoji zaključak I. Lebedeve,
da je društvo koje ceni istinske vrednosti otporno na „obojene
revolucije.“
Iscrpnu studiju prevrata u Srbiju ponudio je Pjotr Iljčenkov,
koji proces „ekspres revolucije“ predstavlja kao evoluciju onoga
što je Vašington radio osamdesetih u Latinskoj Americi. Iljčenkov
objašnjava da je za uspešan prevrat neophodan povod – obično
ekonomska kriza – prisustvo medijske mreže kao mehanizma oblikovanja
kolektivne svesti, i društvo u sukobu sa državom, koji je
moguće eksploatisati. Srbija je bila probna vožnja ovog industrijskog
modela revolucije.
Posebnu pažnju Iljčenkov posvećuje ključnoj komponenti
prevrata: pokretu „Otpor“. Njihove aktivnosti u potpunosti je fi-
216