rusenje_republike_srpske

Stefan Karganović
svoje države u skladu sa američkim interesima. Dva izrazita neuspeha,
u Belorusiji i Zimbabveu, Mejsan pripisuje Šarpovoj nemogućnosti
da „na vreme istrenira dovoljan broj demonstranata“.
Potreba za „treniranjem demonstranata“ vrlo je indikativna.
To ne samo da aludira na stepen spontanosti Šarpovih „revolucija“,
već ukazuje i na značaj neprekidnog provociranja suprotne
strane u očekivanju da će nasilnički odreagovati, što bi proizvelo
željenu „varnicu“, koja bi situaciju radikalno preokrenula na štetu
targetirane vlade. Šarpov kolega i bliski saradnik, pukovnik Robert
Helvi, autor je priručnika „O strateškom nenasilnom sukobu“ u
kojem se insistira upravo na tome da „planeri treba uvek da traže
zgodne prilike da se režim postavi u takvu političku dilemu da
je svaki ishod nepovoljan. Planeri treba da prepoznaju najdublje
težnje naroda i da isprovociraju protivnika da postupi na način koji
je suprotan tim težnjama“. 44
Još jedan važan činilac koji Šarp, Helvi i ostali misionari
demokratije naglašavaju jeste „propaganda, koja se koristi da se
mase mobilišu da prkose vladi koja ih ugnjetava“. 45 Helvi pojašnjava:
„Opšte uzev, stanovništvo u celini je meta za propagandu.
Međutim, da bi propaganda bila efikasna, publiku na koju se cilja
treba izdeliti tako da se svakoj grupi usmeri posebno oblikovana
poruka... Poruka koja bi ubedljivo delovala na poljoprivrednika
razlikuje se od poruke koju bi trebalo uputiti studentu. Glavne
mete propagande su stubovi podrške režima, a to znači da svaku
od ciljnih grupa i podgrupa treba analizirati da bi se utvrdili nivo
obrazovanja, verska ubeđenja, etnička pripadnost, aspiracije i –
dostupnost propagandnim porukama.“ 46
44 Rovert L. Helvey, “On strategic nonviolent conflict: Thinking about
the fundamentals”, The Albert Einstein Foundation, str. 75
45 Ibid., str. 84
46 Ibid., str. 79.
48