rusenje_republike_srpske

TEHNIKA PUČA
mor ske obaveštajne službe (US naval intelligence)“, i tako dalje.
Citira izveštaje prismotre srpske tajne policije; zna ko je oficir
u desku Ministarstva odbrane u Londonu koji pravi strategiju
da se reše Miloševića; zna da se prisluškuju telefonski razgovori
britanskog ministra spoljnih poslova; zna ko su ruski obaveštajci
koji su pratili Jevgenija Primakova, ruskog premijera, u Beograd
tokom bombardovanja NATO-a; zna koje su prostorije ozvučene
u britanskoj ambasadi, i gde se nalaze jugoslovenski špijuni koji
prisluškuju diplomatske razgovore; zna da je jedan zaposleni u
američkom Komitetu za međunarodne odnose Predstavničkog
doma u stvari oficir Američke pomorske obaveštajne službe;
izgleda da zna da ministarsko odobrenje često nije baš važno za
odluke tajne službe; opisuje kako CIA bukvalno ispraća delegaciju
OVK sa Kosova u Pariz, na razgovore, pre rata, u Rambujeu, gde
je NATO Jugoslaviji dao ultimatum za koji je znao da nema izbora
nego da odbije; a pominje i „jednog britanskog novinara“ koji
posreduje između Londona i Beograda u veoma važnim tajnim
pregovorima na visokom nivou, pošto su svi gledali koga da izdaju,
dok se Miloševićeva moć urušavala. (Rekao bih, što se toga tiče, da
govori o sebi.)
Iz njegove knjige se stiče utisak da vrlo tanka linija deli
novinare od špijuna. Već pri početku, Maršal usputno pominje
„neizbežne veze između oficira, novinara i političara“, govoreći da
ljudi iz sve tri kategorije „rade u istoj oblasti“. Zatim šaljivo dodaje
da je „kombinacija ‘špijuna’, ‘novinara’ i ‘političara’“ dodatih
„narodu“ izazvala odlazak sa vlasti Slobodana Miloševića. Maršal
se drži priče o „narodnom“ učešću, ali iz ostatka njegove knjige
vidi se da je svrgavanje jugoslovenskog predsednika posledica
političkih strategija, smišljenih radi toga u Londonu i Vašingtonu.
Što je najvažnije, Maršal jasno kaže da su, 1998. godine,
američki Stejt department i obaveštajne agencije rešili da iskoriste
Oslobodilačku vojsku Kosova kako bi se otarasili Slobodana
151