Dragan Stojic NIN 2022

ИЗМЕЂУ НЕКОГ И НЕСРЕЋЕ `
црногорског народа, више од тога – темељ и кров настанка,
опстанка и трајања света окренутог ка истоку.
Управо зато су с друге стране, западне, касније са свих
страна,током претходна два века стизали булдожери
прозелитизма, буре и олује унијатства, идеолошке
диктатуре, мада су често извођачи радова и усмеривачи
ветрова били „укућани“.
На почетку беше поветарац. Свега неколико месеци
након међусобног признања Црне Горе и Папске државе
(претеча Ватикана) 1887. године бискуп Јосип Јурај
Штросмајер, започео је, инсистирајући на ставу да је
црногорски суверен наклоњен зближавању с државом
Римокатоличке цркве и регилијском братству, „изливање“
прстена намењеног православцима, а то су у земљи књаза (од
1910. краља) Николе Петровића I били Срби, пошто
црногорска национална свест у то време, објективно
гледајући, није била изграђена.
Акција је текла, мало по мало су, прво декларативно, а
затим практично, каменчићи са дотад строго ортодоксних
ловћенских стена полако откидани, а удаја кнежеве ћерке
Јелене за потоњег италијанског суверена 1896. године, што је
изискивало промену вероисповести младе, представљали су
најаву правог одрона на конфесионални идентитет државе,
владара, народа и ауторитет дотад неприкосновене Српске
православне цркве.
245