Dragan Stojic NIN 2022

ИЗМЕЂУ НЕКОГ И НЕСРЕЋЕ `
прикључили Равногорском покрету Драже Михаиловића и
његовој Југословенској војсци у отаџбини, мањи део је стао на
страну Милана Недића и Димитрија Љотића, Косте
Миловановића Пећанца и других. Сви су се борили за
одређену идеологију, свој поглед на свет, визију будућности
Србије. Пречесто су се тукли међусобно, мрзели се,
сарађивали и оптуживали, али су остали сагласни у једном –
презирали су оне који су, док се крв лила, наздрављали
вином по кафанама, а за слободу „војевали“ на корзоима.
Пошто су поједини ученици већ у првој години
окупације за учионицу одабрали места ван своје школе, тамо
где „звоно“ означава фајронт а не крај часа, Министарство
просвете је упутило јавно упозорење да ће сви ђаци који
посећују јавне локале бити искључени из образовне установе
коју похађају.
Младеж је попут врабаца одолевала зими, још више
апелима, претњама и казнама, па је лично Милан Недић,
председник Министарског савета (Владе народног спаса)
пред дочек 1942. године упозорио да млади нараштаји
дангубе, и да, пре свега у Београду „срећемо беспослену
омладину, у цвету младости, у набреклој снази, како лута од
биоскопа до биоскопа, од сластичаре до сластичаре. И
женску и мушку омладину тако видимо…“.
Таласи провода су жестоко ошамутили девојке и
младиће недалеко од Дунава, па су у Брзој Паланци код
Кладова локалне власти забраниле забаву и опијања на
296