Dragan Stojic NIN 2022

ИЗМЕЂУ НЕКОГ И НЕСРЕЋЕ `
Вазнесена довољно високо да је не могу повући у амбис,
натерати је да се одрекне себе, СПЦ је, за разлику од
династије Петровић, остала, опстала, издржала притиске,
испратила аустроугарске окупаторе из Црне Горе 1918.
године.
Застава слободе вијорила се кратко. Наизглед
лукративна политика југословенског монарха Александра I
Карађорђевића, идеолошки обојена
југословенством,допринела је да од Хрвата и
римокатоличког клира у јужнословенској државној
заједници буду створена српска браћа, да би се само
неколико дана по окупацији земље они показали као браћа
по матери, Српску православну цркву ће, упркос
склопљеном Конкордату 1935, третирати као злу маћеху, а
испод крста ће, како је то у наслову своје књиге формулисао
Ратко Дмитровић, ставити криж.
Делујући синхронизовано са италијанским окупатором,
који је у јулу 1941. нацртом Статута Црне Горе предвидео
постојање аутокефалне Црногорске православне цркве,
словенска браћа крећу у кидање светосавских нити. Керубин
Шегвић, дипломата НДХ, исте године недипломатски током
посете Италији окривљује Русију за промену националног и
верског идентитета живља у Црној Гори, наглашавајући да
су Црногорци: „... били и Хрвати и католици до пре пар
виекова. Гледе сербства, то је политичка творевина Руса... „
246