almanah srk

58ИВО АНДРИЋ. ЛЕТЕЋИ НАД МОРЕМ...Иво Андрић1892‐1975Летећи над моремInfinito mar de meu desejo!CamõesКад год се сетим мора, прође ме лака језа – талас и крило! – одтемена до ножних прстију, и пољуља за тренутак земљу испод мојихногу.Изведите човека из балканских планина на море, и ви стеотворили један опојан празник са радосним свитањем и неизвеснимсутоном. Жеља за морем изгледа да се сакупљала и расла крозпоколења, и њено остварење у једној, нашој, личности жестоко је каоексплозија. Излазак једног племена на море, то је почетак његовеправе историје, његов улазак у царство већих изгледа и бољихмогућности. Тај одлучни час у историји врсте понавља се сваки пут уисторији појединца при првом додиру са морем, само у другомоблику и мањем обиму.Настојим да добро размотрим ову неописиву нежност којом меиспуњава сама помисао на сивкастобелу боју галебова перја, намирне таласе који у себи носе сунце, небо, одраз обала, наше ликове,и ломе се с музиком коју слушамо у побожном заносу. Долази наммисао да су то оне далеке и дивне играчке за којима плачу сеоскадеца у нашим планинама, ноћу, док им мајке узалуд нуде дојку којаублажује само прву жеђ и глад.Остављајући тврдо и опоро копно и прелазећи на немирнићилим који води у неизвесност и даљину, ми смо на важном прелазу,на путу који води ка одуховљењу. Заиста, спавајући ноћу на бродуоко којег пева море, долази човеку мисао да је то само први конак напутовању ка још нетелеснијим елементима радоснијих и вишихсветова. Као да се иде од крутог преко текућег до ваздушастог, итако све даље и даље.Сам излаз на морску обалу даје илузију да путујемо касавршенству. Престају шуме које притискују и застрашују дух и укојима се све дави и надскакује у необузданом растењу. Биљепостаје све ређе и племенитије, издваја се и усамљује. Оморикапостаје кипарисом, планинска дивљака слатком смоквом, а безименатрава рузмарином. Огромне глечерске реке сивог камења, које се