almanah srk

ИВО АНДРИЋ. ЛЕТЕЋИ НАД МОРЕМ... 65све то удари свој печат на то лице. И пре него што сељак навршичетрдесету годину, оно је већ моделирано и завршено. Кожа тврда имрка. Мишићи се оцртавају видљиво. Јабучица искочила, врат зборани проширен. Очи не гледају, као у младости, са потпунимпаралелизмом, него свако иде малко својим путем. Све је израђено иодвојено једно од другог, а изнад свега лежи равнотежа и мир зрелихгодина.*– Што да ме отпустите?То и чујем и – видим. Видим стару качару. Сва чађава иисполивана комом и сасушеним коштицама, закрчена кацама исвакојаким отпацима, никад без промаје. На широким вратима стојигазда Марко. Видим му само леђа, али још боље ногавице сукненихчакшира и плитке ципеле турског типа. Јер, мени нема више од шестгодина, а поред тога седим на дебелој греди, са прегрштима пунимсувих шљива. Али зато видим омаленог, ситног човека надничара уискрпљеном па ипак поцепаном оделу. По том оделу и по целомдржању то није сељак ни градски радник, ни просјак ни луда, ниуопште човек са одређеним местом у друштву. Такво му је и лице,нарочито лице. Збрчкано, сиво, уколико се може говорити о некојбоји, по њему је немогуће одредити доба живота, оно уопште неказује ништа до своје кротке малоумности. Очи, нос, уста, брада, свето постоји, али заједничког израза нема сем једног јединог: беда. Тоније ни болест, ни глад, ни сиромаштво, него све то заједно,гомилано из нараштаја у нараштај, сабијено у нов и нарочит изразбеде, која има стотину узрока али зато нема лека ни имена.– Што?А газда Марко одговара мирно и кратко. «Ниси за мене», кажеон. «Нисам, знам да нисам», каже човек на вратима, нижи од земљекоју сви газимо, смањен до непостојања, покоран не овом газда-Марку, него својој вековној и недогледној беди. «Нисам» – понављаон и одмах, као да не уме да повеже две просте мисли и да изведезакључак, додаје тупо и жалосно: «Што да ме отпустите?»Нисам запамтио даљи ток разговора ни решење, ако га је било.За мене су заувек остала обојица, и газда и надничар, тако нашироким вратима и на новембарској промаји, први окренут менилеђима а други лицем, лицем људске беде, које није могућно ниописати ни избрисати из сећања.Пре много година. На обали Атлантика. Омален војник носи надесном рамену неексплодирану гранату, коју су малочас ископали изпеска. Малко је погнут под теретом, али млад и чврст. Као да смрт самуноси на рамену, он гази што може и тише и лакше, и корача ситно ичудно, са неким финим опрезом, као по жици да иде. А лице, сељачко,тврдо, и оплемењено овим тренутком, и пребледело. У том тренутномбледилу наслућују се и непотпуно савладан страх и неопходностдужности, жеља да не остане дужан животу а да не постане плен смрти.