human rights film festival - Zarez

Prozazarez, xii /273-274, 7. siječnja 2010. 49neće s nama posla imat. Sa stokom se družit, jes normalan? Ko da ono gubavogVirusa il pijanu popišanu Veru vukljaš sa sobom, pa sve živo u bijegu pred vama, tuse nemaš čemu čudit. I to ti je sve. Mada, ne znam, kad zaviriš malo u to di jesi, ovošto krstimo življenjem kao da se svodi jedino na što duže i što bezbolnije razvućagoniju prostora od rođenja do smrti. A to kako ćeš, i čime, popunit udijeljeno tivrijeme, čak i nije tolko tvoja stvar. Masu je tu faktora potpuno nezavisnih od onogšto bi ti htio da bude. Tako nekako. Da. I sve to u tom dodijeljenom ti vremenu neprelazi dosege Igre, kolko god svi mi sebe pod „ozbiljno“ stavljali, doživljavali setakvima. E. Tako i Hitler i mali Nemo u Slumberlandu dijelovi su Istog, čisto igre.Šta ja znam, valjda je tuda nekud oko toga onaj pijani lizergid Morrison gađao danema važećeg prava i da smo svi, zapravo, van zakona. Mi, i sve to s nama uopće,ono, možda smo, tako, naprosto slučajnost. Samo, postoji li “slučaj”? Ili je ipak sveunaprijed predodređeno, fatum? Stvar nagađanja, il vjere, kako hoćeš, vrata predkojima naše znanje nema što tražit. I jedino doista važno, to je da… o svom porazumoš pričat bez srama.I tu puklo ga nazad sve što je bilo, danas, “Daj odjebi mi iz života, ostavi mena miru, nemoj me zvat ni ništa”, i “Ulično smeće, ništa bolji od drugih”, reklamu. Onda, negdje putem, samo tako bacio je u neko grmlje il nešto dobru tabluhašiša kog je spazario drito za njoj ga dat, a dobro se izmučio s tim jer kao ničegza pušit u gradu nije bilo, jedva nekako uspio pronać, i ništa, bacio to, nije htiočak ni probat utopit ga negdje, ono, barem novce vratit. “Ma da, drukčije nije nimoglo. Kao ukletost”, mislio je. Zato što je kintu ionako drpnuo onom crnomjutros na pijaci. A i Šamil mu svoj dio dao, “Tebi treba. Počasti djevojčicu.” Da,Šamilu to uglavnom bilo više kao zabava, znao to Oleg, jači krimosi često su imalitakve hobije, ono, krast po dućanima, il tako. Ništa, izašao je iz autobusa, okrenuoDutzov broj na karticu telefonske govornice, i Dutz mu riješio solidan heroinskišut, pukli se skupa u potkrovlju neke ruševine, Dutzovi tereni, onda svatko svojimputem. Ušao je u birtiju i taman se potrefili kvartovski ejč-di-zedsi ko trenutnodominirajuća ekipa za šankom, a pod zvanično “lud” sebi je mogao dopustit kakoga volja dizat im živce, jer, ono, čisto doza straha od nepredvidljivosti naravi mudržala ih mutavima na njega uopće, s tim da je njemu još najmanje stalo do svegatog što je pričao. Ništa, šutjeli su dok je ispucavao trtljanciju tu nekom izvanpartijske družine, ono, “čovjeku normale” s kim je inače bio dobar, al znali ovi danjima ide, ništa, šutjeli su.– … Moš ulovit to što ti želim reć, jel…? – rekao, već pomalo zasićen toga što sena nekom morao istrest. I tu, neki lik s druge strane krčme bacio se nako silnije ganos raskopavat, gibom glave Oleg pokaže na njega: – Šta misliš da sad istegne stokuna otamo? Ljuto li bi nastavio istezat, majku ti Isusovu… – rekao, tako završio stim.A Ulica, takve bi stvari provlačila kroz svoje filtere:– E, sad u zadnje, ako l ga zviždi, il pjevuši, ono, Joe’s Garage, Camarillo Brillo,a to ti, Camarillo, kao, ota ti tetka o kojoj drobi zakačila kastanjete na pizdu i ondati ga oto klapara dok se žuljaju, zakalamaindžariš ga i ozdol ti flamenco ritmovi,valjda bi se o tom trebalo radit, inspirativno kako god izvrneš, il tako u tom nečeg,Joe’s Garage, e, znači ajmo reć dobar, ono, moš s njim, da se. Ako l isteže, štaja znam, nako neke nježnije tonove, Crimson and Clover, ogluplja varijanta naSweet Jane, otprilike, takve stvari, nešto rjeđi momenti al nakelji se katkad na to,znaš okle zapravo docurilo, oto smeća Crimson…?, Monster, film o onoj kurvi,lezbači, ološu, cijeli joj život kenjara, nema greške, pa se dala malo u hajdučiju kadjoj prodimilo u glavi jer se više nije samo tako dalo zrihtavat situaciju do kolkotolko podnošljivog, kako je nekad sebi odavno uštelanom dresurom znala iznovaskontrolirat sve to mahnitosti što joj sudbina pod življenje udijelila, mada ustvaripukla za radi ote male šuge koju je pokupila u nekoj krčmi il tako negdi šta ja znami lizale se njizi dvije i Over and Over ti svira dok se ližu i pod ozbiljno se brinulaova da ga oto njene sitnjavera blentače bude, šta ja znam, sretna i tako, i dobro,išlo dok je išlo, romans i ljubav žarka i sve, al iscurila fjorina koje vako i nako baš inije bilo bog zna šta nit ga nešto silno ičeg ikad uopće imala, i ništa, počela koksatljude, po cesti, putem, di bilo, onom što rokne podrpari pinku i “Vozi Miško”,samo nije sistem za na dulje staze gurat, i tako na kraju, kako ga red i običaj upristojna svijeta, zatuče je Zakon, ta neka cura Aileen, zakucala jedno pet-šestljudi, onda i nju za finale u žilu ušpricalo, kako li ga već s time biva, šta ja znam,tamo te Floride, pizde Irudove, dobro, nema veze, e onda, ako mu to repertoar, tastvar iz filma o toj tetki, jebi ga… bolje se maknut. Da. E, i ovo, Joe’s Garage, kadupadne ona strava od saksofona… sad, je da Frankie Padrino objavi najavu, al…strašno, jebo te, užas, a to bi, jebeš mi sve, drito za himnu trebalo stavit, ovo nasčetri miljuna nečeg, žalosti, Hrvata, taman po mjeri nam sjedne, za himnu, jebiga, može bit bi slupalo malo ovo našeg Auschwitz egzistacije, sve što nam još tamood vladavine mraka pod normalu skrojilo, zvanična situacija, dobro, aj, ne bi, alko ga jebe, svejedno ga nama drito za pravu mjeru dođe, kastanjete, “I mean thatmendocino beano”, šta bilo od tog, za himnu, Frenkie Boy, bogami ga dobro lud…bio. A ovo nas mitskih četri miljuna ničeg… ko da se iz oto njegovih trabunjažaiskotilo, da, i tako ti nekako sve to s tim… je.Zapravo mu Oleg rekao da bi trebale cirkuske trube bit, to, državna himna,il tako neka kabaretska muzika, ustvari ono na što moš pomislit da ima tajlakrdijaški zvuk, bez obzira što bi ga ote “kabaretske trube” doista trebale doć,što stvarno jesu. Ono, nešto s čim ti prva misao budu klauni i to, blezgarenje kaomjerilo svega, vrhunska i neoboriva vrijednost, blesavoća kao čisto potpuno praviloi sama suština svega ovog tu, “svega što živimo”, kako je rekao Oleg, “Samo što jeovo jadan i glupav sirotinjski cirkus, klimav, pokrpan, star, slučajno eto zalutan ibačen negdje nekud u nešto o čemu on pojma nema, ne znajući više ni za samogsebe, izgubljen od samog početka, od prve svoje predstave, s klaunima loših iotužnih šala, njihove suze nisu našminkane, one doista cure… jer vlasnici mrzesmijeh, al prisiljeni kiliberit se, od onih što su baš njih za svoje klaune odredili,jačih, šefovi šatora svoje zlo na stvarnim klaunima iskaljuju. I gadni su u tom, znaš.Lakrdijašenje, to ti isto hijerarhijske strukture, jebi ga, drukčije ga krdo ne zna. Ej,sve je tolko ružno, tako loše… i to loše… rastužuje me, a ta… tuga, to… čini mebijesnim, jebi ga… ono… drito izgubljen… lud…”– Ma da, ono, nešto slabije stoji s demokratskim tekovinama i te stvari, klizavijimu teren i zna ga u tom malo zapet, pa… dobro, nemreš sve, jel… A to, za himnu,još bi ga najbolje leglo, znaš već, Mate the King:Ej živote što me snađesve su moje potonule lađeživot mi se ne isplatiej Hrvati, ej Hrvati,a? Šta kažeš? Ma to, čovječe. Jebeš ti sve te, šta ja znam, ono, parade luđakas trubama i štakorima što na škripu iskaču iz lima, tako nečeg, a diggy yoggy deeyeah, oni šupki Bedanci, Juniiid, sva ta sranja, jebeš to. Mate the King, čovječe.Kralj. Svega ovog. Kralj, ej.Isto od Olega čuo. Sad prodavao pod svoje.Sve je bilo kako treba.Valjda prvi put da je sanjao vlastitu smrt. Unutra, u snovima mu, inače se svegaznalo nać, i sve nešto… tako… loše, al svoju smrt… do sad… barem se nije mogaosjetit. Mada, zapravo, ništa posebnog, ono, nekakav zahod, plijesan, voda, zarđalecijevi na blatnjavo smeđim i žutim flekama zguljenih zidova, i Goyathlay, il kako liveć Geronimu pod pravim imenom stajalo, roknuo ga ravno u srce, puška, nešto,mada u desnu stranu, al nema veze, s te mu strane srce, zna on, skljokalo ga samotako i sad mrtav doslovno puzi preko nekakvog placa, pazara, pijace, i s poda,moleći, govori kumicama da bil mu mogle rasutu utrobu nazad u želudac ugurat,jer on je, eto, mrtav, pa nemre sam. I ne jebe ga niko nit za suvu šljivu. Dobro,tu negdje stala priča, probudio se, al sve to još mu neko vrijeme rondalo u glavi,uglavnom što bi ga to ovaj Apache kontra njega mogao imat, trebali bi oba, tako, sneke iste crte bit, valjda, mislio je, onda lagano počeo dolazit sebi, istresao negdjeGoyathlaya i sve to, cigareta mu već dogorjela do filtera i na čik pripalio je novu.…Renata, svakog jutra kad bi se sreli u Bardu spominjala mu taj njegov odlazakdo apoteke za Ramonsu caffetine donijet, ono: “Pa kad si njemu do Trešnjevkemogao ić… onda možeš i…” šta ja znam, Emilu, il ovom-onom, tamo nešto, “Zbiljasi dobra duša, jebo te”, zajebavala ga, i šutio bi, il bi istresao nešto neodređenogšto bi moglo kao pod razlog proć a zapravo ništa, tako ona uvijek s tim, počelo mulagano ić na živce. Onda, rekao joj: – Ma… to ti… jednom… meni bilo loše, tu, biosam… ono, znaš već… i užicam od njega te neke pilseve, znam da ima, znaš da jepilser, uvijek s kolekcijom po džepovima, i popravim se s tim, inače ne bih mogao. Ito ti je sve. Ništa za ništa, tog nema, to znaš, jebi ga. Eto ti cijela priča... “zašto?”…i Trešnjevka i sve, u kurac i caffetini.– Aaaa – rekla, i nije mu više o tom.…– To što, vjerujem, vide, čisto njihov doživljaj onog što misle da jesam…narkomanski talog, otpad, alkoholičar, nitko… Da. Al u pozadini… samo neki mojnačin odbacivanja patnje “stvarnog”, sve te surovosti, ludila… “normalnih”. I kolkogod da sam time možda ipak opet na istom, taj osobno “izabran” moj oblik patnjenešto je s čim, eto, ja mogu živjet. Meni podnošljiviji. Il barem za mene manjebolan. Da, ja sam osjetljiv. Što god oni vidjeli u meni. Drukčije ne znam. Jedininačin da preživim.Nije rekla ništa. Šutjeli su. Onda, rekla je:– To što si sanjao, taj Indios što te ubije, taj…– Geronimo...– E, taj. To si ti. Da. Ubijaš samog sebe. Ono… sve što ti mogu reć.– Snovi? – rekao je – Ne znam, ne dira me previše sve to s njima. Ustvari,Indijanac je, zapravo, tako nekako, dobro napravio stvar, kumice su onaj lošiji dio.A to… kao ubijanje samog sebe? Netko mi je već pričao o tom… jednom, nekad…zaboravio sam...– Da… vjerujem… svatko kom je uspjelo u tebe uć. Zato si tako dalek. I nikomne daš da ti previše priđe. Preblizu. Dublje. Uglavnom… nema baš puno takvih.– Pa… valjda je tako. Valjda si u pravu. Ne znam. Zaboravio sam.– I to, “kumice”? Ono što ti nikad neće pružit ruku. Cijeli svijet, kako to tividiš. Sve oko tebe. I sve uopće.– Šta si ti, doktor za glavu, tako nešto?– … Da – rekla je, odustavši od pokušaja da mu ona “pruži ruku”, nije on tomogao vidjet, prepoznat, nije znao, sad joj je bilo jasno sve to s njim. I ništa, gledalisu jedno drugog. Onda, rekao je:– Ej… kad ne ostane više ništa za pamćenje… umreš li?Nije mu imala što reć. Ono, slegnula ramenima. Gledali su jedno drugog. I kaoda ničeg oko njih nije bilo.25.11. devete, Deja mu poslala odgovor:ajme, koja lijepa čestitka!!! je, danas je zvjerkici bio rođendan, cijeli dan govorida ga je rodio njegov tata a poklone je dobio od Djeda Mraza a ne od mame itate... ono, brije u petoj brzini!!! mali je presmiješan, psuje, svađa se, a istovremenonježan kao pahuljica, ma poseban je!!! imam puno anegdota koje se nedaju ovakoprepričati, jednom kad sjednemo negdje... uglavnom imam malog lumena kojiupija sve živo, nekad toliko iznenadi da ne možemo vjerovati otkud mu sve to, jaznam reći da mi se ponekad čini kao da je već živio jedan život pa sve zna... hvalati na tvojoj čestitki i što si toliko pažljiv pa se sjetio!!! da te Maxić poznaje sigurnobi te zavolio. moramo se jednom vidjeti pa da se “izlajemo”. budi mi pozdravljen ičujemo se!“Da, svi tvoji stigli su napravit nešto od svog života, ti se stalno vrtiš u istom,ono, oduvijek si nigdje. Pa… valjda si sam tako htio.”I cijelog dana to mu se muvalo glavom. Tek poslije, ujutro, sjetio se kako je svesvoje mrtve već odavno prestao brojat. Onda, kresnuo je i pripalio cigaretu i šibicupoložio ukoso na rub pepeljare. Plamen je, penjući se, lagano savijao tanki komadićdrva čiji se vrh sve više uspravljao, kao da se sam nudi vatri. Tako, volio je gledatkako izgara.