ekonomskim slobodama u Srbiji 2016

Međunarodna trgovina je razmena u kojoj obe strane dobijaju - ona nije
odnos u kome jedna od strana u transkaciji mora da izgubi da bi druga
dobila. Dobici od međunarodne trgovine odavno su poznati i ogledaju se u
proizvodnoj specijalizaciji, koja je omogućila neizmerni rast
produktivnosti i shodno tome rast ljudske civilizacije. Dobrobiti od
trgovine vidljivi su svima nama koji svakog dana stupamo u slobodne
trgovinske odnose - mi uglavnom više ne sadimo pšenicu, niti je žanjemo
da bismo napravili brašno, niti od njega mesimo hleb. Umesto toga,
bavimo se hiljadama drugih profesija, a hleb svakog jutra kupujemo u
obližnjoj pekari. Ovakav zdravorazumski pristup je svima razumljiv
prilikom trgovine unutar jedne političke zajednice; stvar se, međutim često
menja onda kada se u priču upletu međunarodne granice i onda odjednom
ne važe ista pravila. Trgovina se posmatra nužnim zlom, poželjno je što
više izvoziti u druge zemlje i što manje uvoziti od njih. Glavni razlozi za
ovo su potreba za zaštitom domaćih proizvođača, što sa druge strane
podrazumeva (iako se to zanemaruje) da se to radi na štetu domaćih
potrošača.
Temelji teorije međunarodne trgovine postavljeni su:
■
■
teorijom apsolutnih prednosti - koju je postavio Adam Smit i koja
tvrdi da će trgovina između proizvođača imati pozitivne efekte na
prosperitet u situaciji kada je svako od proizvođača efikasniji u
proizvodnji nekog proizvoda od onog drugog. Svako bi se
specijalizovao u proizvodnji dobra u kome ima apsolutnu prednost u
proizvodnji.
teorijom komparativnih prednosti - koju je postavio Dejvid Rikardo i
koja tvrdi da su dobici od međunarodne trgovine mogući čak i kada
jedna strana u trgovini ima apsolutne prednosti u proizvodnji bilo kog
dobra. Prema teoriji apsolutne prednosti, u ovoj situaciji ne bi moglo
da dođe do međunarodne trgovine. Međutim, do nje dolazi usled
55