ovde - Stalna konferencija gradova i opština

GLAVA III - PODELA RIZIKA KOD PROJEKATA JPP 73
• između momenta kada je utvrđena cena građenja i trenutka kada je finansijska
konstrukcija zatvorena (finansijer je kao relevantnu uzimao prethodnu cenu građenja
za procenu održivosti projekta; navedena cena građenja promenjena je u
periodu od utvrđivanja do definisanja uslova finansiranja);
• između momenta zaključenja finansijske konstrukcije i kasnije, tokom izgradnje
projekta (povećanje troškova gradnje) ili njegovog funkcionisanja (povećanje
troškova upravljanja).
U oba slučaja finansijer teži da rizik promene cene prebaci na javnog partnera (dalje od
projektne kompanije), dok javni partner teži da rizik poskupljenja prenese na projektnu
kompaniju ili građevinskog preduzimača. U svakom slučaju, lokalna samouprava kao javni
partner trebalo bi da u pregovorima s privatnim partnerom (sponzorom, građevinskim
preduzimačem, vlasnikom) pokuša da ovaj rizik, barem delimično, otkloni od sebe.
Rizik povećanja poreza uslovljen je činjenicom da je sprovođenje poreske politike
u nadležnosti države. U slučaju da se radi o projektu JPP u kojem je javni partner država
kao suveren (centralna vlast, na primer organi, tela i institucije republičkog nivoa),
postoji opravdanje da privatni partner ovaj rizik prebaci na javno telo koje je odobrilo
projekat JPP ili na isključivog kupca (ukoliko je isključivi kupac javno preduzeće u državnoj
svojini, poput preduzeća za proizvodnju i distribuciju električne energije). Takođe
postoji i situacija u kojoj će poreska stopa postati povoljnija po privatnog partnera i
mogućnost nivelisanja odnosa u drugom smeru.
Situacija je, pak, različita kad je reč o lokalnoj samoupravi kao javnom partneru.
Tada se otvara pitanje da li je opravdano da ona snosi teret nastupanja ovog rizika: činjenica
da istupa kao javni partner ne može da zaobiđe okolnost da ona ne propisuje i ne
naplaćuje fiskalne nadoknade (to po pravilu jeste nadležnost republičkih organa). Ipak,
uprkos činjenici da javni partner jeste pravno i politički odvojen od fiskalnog suverena,
praksa je da javni partner snosi ovaj rizik (čak i kada je javni partner lokalna samouprava).
Smatra se da je i takav javni partner u boljoj poziciji da upravlja ovim rizikom,
uz dodatno opravdanje da je javni parner (lokalna samuprava) finansiran iz poreskih
sredstava koja se naplaćuju, između ostalog, i od projekta JPP.
Jedan od razloga preraspodele rizika povećanja fiskalnih nameta na javnog partnera
je i u činjenici da se time podstiče centralna vlast države u kojoj se realizuje projekat JPP
da ne povećava postojeće ili nameće dodatne fiskalne zahteve u odnosu na takav projekat.
Bez obzira na to, lokalna samouprava kao javni partner ima legitimno pravo da pokuša da
taj rizik prebaci na projektnu kompaniju: mera uspeha u ovom pokušaju zavisi od okolnosti
konkretnog slučaja, pre svega od pregovaračke snage uključenih učesnika.
Rizik rasta cena „ulaznih troškova“ (sirovina, troškova goriva itd. (eng. input price
increase) ozbiljno može da ugrozi održivost projekta (da poveća troškove upravljanja,
a smanji prihode koje od projekta JPP ostvaruje projektna kompanija, time i
povraćaj sredstava finansijerima, odnosno dividendi vlasnicima). Ovaj rizik naročito
je izražen kada se projekat JPP realizuje u okruženju koje nema razvijeno i elastično tržište
sirovinama i drugih ulaznih dobara neophodnih za funkcionisanje projekta (eng.