ZAKON

- 67 -
4. Ustanovljavanje javnog interesa i raspodelu nadležnosti (obaveza, prava i
odgovornosti) države i jedinica lokalne samouprave u oblasti stanovanja;
uspostavljanje jedinstvenog, ekonomski održivog, sistema stambenog finansiranja;
uspostavljanje jedinstvenog institucionalnog sistema za realizaciju usvojenih
(neprofitnih) stambenih programa.
Pokazatelji i parametri za praćenje ovog cilja su povećanje broja rešenih
stambenih potreba, kao i povećanje raznovrsnosti oblika stambene podrške za
različite korisnike, povećanje obima aktivnosti u građevinskom sektoru, kao i
povećanje broja arhitektonskih konkursa i javnih nabavki u realizaciji stambenih
projekata i povećanje standarda stanovanja.
5. Rešavanje višedecenijskog problema vraćanja u posed stana u vlasništvu
građana zadužbina i fondacija i rešavanje stambenih potreba zakupaca na
neodređeno vreme u tim stanovima.
Pokazatelji i parametri za praćenje ovog cilja su broj stanova koji su vraćeni
vlasnicima, broj zakupaca koji su preseljeni u druge stanove, kao i smanjenje sudskih
procesa u vezi ovih pitanja.
6. Uvođenje inspekcijskog nadzora i efikasne kontrole svih aktera u primeni
odredbi ovog zakona.
Pokazatelj i parametar za praćenje je broj izvršenih inspekcijskih naloga.
3. Da li su razmatrane mogućnosti za rešavanje problema bez donošenja
akta
Analizom drugih mogućnosti za rešavanje problema ustanovljeno je da je, između
svih alternativa, najcelishodniji i najpouzdaniji način za rešavanje napred navedenih
problema - donošenje zakona koji će urediti oblast stanovanja i održavanja zgrada.
Naime, u slučaju status quo opcije (engl. base case – nepromenjeno stanje)
odnosno nepreduzimanja mera državne intervencije, koje mogu biti neregulatorne i
regulatorne, nije moguće rešiti opisane probleme. Probleme ove oblasti, bez uticaja
države, nisu u stanju da reše, a rešavanje predmetnih problema nije moguće postići
ni u slučaju samostalnog delovanja tržišnih mehanizma.
Samo merama vanpravne (neregulatorne) ekonomske prirode, poput subvencija i
drugih vrsta državne pomoći, raspisivanja konkursa za učešće u programima i
projektima i dr., ili merama društvene (socijalne) prirode, sa nižim stepenom državne
intervencije, poput različitih vrsta akcija u vidu informacionih, obrazovnih i medijskih
kampanja usmerenih na podizanje nivoa svesti. Potrebno je da mere ove vrste prate
primenu ovog zakona u praksi, ali isključivo one same i izolovane nisu u stanju da
reše predmetne probleme.
U okviru mera pravne (regulatorne) prirode jedino odgovarajuće rešenje je bilo
donošenje zakona, budući da konkretna materija koja se uređuje ovim zakonom:
forma i organizacija privrednog subjekta, upravljanje istim, njegovo finansiranje,
kaznene odredbe - po svojoj prirodi ne predstavlja predmet podzakonskih akata, koji
se donose na osnovu zakona i radi sprovođenja zakona, nego zakonsku materiju.
Upotrebom instrumenata tzv. mekog prava i autonomnog prava (samoregulacija),
bez snage zakonskog autoriteta, odnosno donetih od strane zadružnih saveza,
takođe, ne bi bilo moguće rešiti opisane probleme .
4. Zašto je donošenje akta najbolji način za rešavanje problema
Ukoliko bi predmetna materija bila uređena putem zakona o izmenama i
dopunama postojećih zakona ili donošenjem više posebnih zakona stanovište je da
bi to bilo necelishodno i ne bi predstavljalo efikasno rešavanje problema. U tom
slučaju, i dalje bi postojala dva zakona, odnosno više posebnih zakona, što bi
održavalo usložnjavanje i rasipanje zakonske materije, dugotrajne i skupe procedure
donošenja i parcijalnu primenjenost, nesistematičnost i mogući sukob zakonskih,
odnosno pravnih normi.