391216568-MOSSAD-Najveće-Misije-Izraelske-Tajne-Službe

M ajkl Bar-Zohar i Nisim Mišal
blagu temperaturu i prehladu, ali se sada osećao fantastično. Hodao
je, sam u mraku, uživajući u svežoj noći; osećao se skoro uzvišeno —
bila je to vrsta opijenosti koju nikada neće moći da zaboravi.
Sledećeg dana automobil se zaustavio ispred drvene kolibe u
kibucu Sdeh Boker. Iz njega je izašao mršav čovek sa naočarima;
pokazao je stražarima svoja dokumenta i ušao u Ben-Gurionovu
.radnu sobu. Bio je to Iserovblizak saradnik, Jakov Caroz.
„Šalje me Iser”, reče. „Poslao nam je telegram. Ajhman je u
našim rukama”.
Starac je sedeo u tišini. A onda je upitao: „Kada se Iser vraća?
Potreban mi je“.
Gledajući uznemirena lica svojih ljudi, Iser je bio svestan toga
da ih deprimira već i sama činjenica da je Ajhman među njima.
Od nemačkog monstruma delio ih je samo tanak zid — što je
ove čvrste momke nerviralo i ispunjavalo osećajem gađenja. Nisu
mogli da se priviknu na to da treba da brinu o čoveku koji je u
njihovim očima bio simbol Zla, i koji je za mnoge predstavljao
ubicu njihovih najbližih članova porodice: očeva, majki, braće i
sestara koji su nestali u dimu krematorijuma. A briga o Ajhmanu
značila je da moraju dvadeset četiri sata dnevno da ispunjavaju
njegove potrebe. Nisu mogli da mu daju žilet, pa su ga brijali; nisu
mogli ni na sekund da ga ostave samog, da se ne bi ubio; morali
su da ga prate čak i kada je odlazio u toalet. Jehudit Nisijahu je
kuvala za Ajhmana i posluživala mu obroke, ali je odbijala da pere
tanjire iz kojih je jeo. Odvratnost koju je osećala prema njemu bila
je potpuna. Sedeći u ćošku, Zvi Malkin borio se protiv sopstvenog
osećaja odvratnosti tako što je crtao Ajhmana u jednom starom
primerku Vodiča kroz Južnu Ameriku. Čuvari koji su se menjali na
svaka dvadeset četiri sata bili su toliko napeti da je Iser shvatio kako
mora da im da po slobodan dan. Neka malo prošetaju po Buenos
Ajresu, razmišljao je, neka osete život koji vri u tom velikom gradu i
na nekoliko sati zaborave opscenu realnost koja je vladala u „Bazi“.
100 |