svedočanstva 35

Fahri Musliu
su sačinjeni u Beogradu. Jedan je plan bio: ukoliko NATO snage bombarduju
pozicije vojske i policije Srbije, oni će preduzeti plan osvete. Oni nisu mogli
da se osvete NATO-u, pa je njihova osveta bila da naprave što više žrtava. A
drugi plan je bio da se, uz masovna ubijanja, ljudi proteraju preko Prokletija.
Odmah smo znali da se sprovodi taj plan, što sam ja čuo preko sredstava
informisanja, pogotovo kada je Šešelj, potpredsednik vlade, ne znam šta je
bio tada, najavio, mi smo znali da ćemo doživeti ono što ne želimo nikome,
a ipak, nama se to desilo. I 25. marta, odmah ujutro, počeo je u jednom delu
Suve Reke masakr, u kom je ubijeno trideset šest nevinih civila. Nastavili su
to i odmah 26. marta ubijena je porodica Beriša - to je četrdeset devetoro
ljudi. Mi smo u Suvoj Reci imali sedamnaest grupnih masakara, u selu Lešane
je pobijeno dvanaest civila, odmah zatim imamo masakr u selu Sopina, gde
je pobijeno šesnaest civila. Nakon toga imamo Bukoše, masakr u kojem su
ljudi ubijani na najbrutalniji način tvrdim predmetima. Odmah nakon ulaska
NATO snaga na Kosovo ja sam sebi dao zadatak da jurim za istinom.
Svetlana Lukić: Vi niste znali gde su sahranjeni članovi Vaše porodice?
Hisni Beriša: Ne, a onda sam saznao, nakon što sam obišao masovne
grobnice u Suvoj Reci. Porodice su počele da se vraćaju iz Albanije, počeli smo
sami da se organizujemo, da otvaramo grobove. Video sam da ljudi otvore
grob i od razočaranja što tu nije niko njihov oni ga ostave otvorenog i počnu
drugi da otvaraju. Noću sam dežurao na grobovima, jer su psi počeli da trče i
da razvlače sve ono, to je bilo užasno. Onda sam išao u KFOR i zahtevao da
nam pomognu. KFOR je radio samo na procenjivanju uzroka smrti, ali ne i
identifikaciju. Onda smo mi njih zamolili da nam i u tom procesu pomognu.
Oni su rekli: „Pa šta možemo mi da vam pomognemo?” Rekoh: „Pa ako ništa,
bar da ta odela koja se pronađu tamo, lična dokumenta, da vi očistite, operete
i da slikate, da napravimo neku izložbu, pa možda će porodice preko toga
doći do identifikacije.” I tako su radili i imali smo tri-četiri izložbe i bilo je
dosta uspešno i nekako smo identifikovali. Ali to nije bilo dovoljno i ono što
je ostalo neidentifikovano, mi smo to sahranili u jednoj posebnoj grobnici s
osamdeset dva groba.
Preko kancelarije Haškog tribunala stupio sam u kontakt s javnim tužiocem
iz Srbije. Da vam kažem pravo, ja nisam imao dileme, nego nisam verovao u
to da može suditi sud iz države koja je učinila zločin.
16