Српски језик и књижевност, читанка за први разред гимназије, Klett

трина – мрва, трунка
кабаст – незграпан, крупан,
гломазан
Али бабо не уђе у собу. Залуд ми чекасмо. И дан забеле, ја и Ђокица и
заспасмо, а он још не дође.
* * *
Кад се пробудих, сунце беше далеко одскочило. Осећао сам се страшно уморан
и празан, али не могох више затворити очију. Устанем.
Све изгледа некако свечано, па тужно. Напољу мирно, свеж зрак пада кроз
отворен прозор, а пред иконом још дршће пламичак у кандилу. Моја мати и
сестра бледе као крпе, очи им влажне, лице као од воска, крше прсте, иду на
прстима и ништа не говоре, само што шапућу неке побожне речи. Не донеше
нам доручак, не питају јесмо ли гладни, не шаље ме мати у школу!
– Шта је ово? – питао сам се ја. – Је ли овде мртвац у кући, или се мој покојни
стриц вратио, па га ваља наново сахрањивати?
Онда претрнух кад се сетих шта је ноћас било, и механички прошапутах:
„Боже, знаш оно за бабу!” И опет: „Боже, ама убиј оног Зеленбаћа!”
Не мислећи ништа, обучем се и изиђем из собе. И нехотично пођох вратима
од велике собе, али се очас тргох, јер осетих како ме мајка дохвати за руку.
Ја се окретох али она не рече ништа, само тури прст на уста; онда ме одведе
до врата од куће, па ме пусти. Она се врати натраг у собу, а ја стајах на вратима.
Гледам за њом – не знам шта да мислим.
Онда се наново пришуњам на прстима до велике собе, па провирим кроз
кључаоницу.
Гледам.
Сто насред собе. Око њега разбацане столице; две или три претурене. По
поду лежи тисућу карата, разгажене и неразгажене цигаре, једна разбијена кавена
шоља, и испод једне карте вири дукат. Застор на столу свучен с једне стране
скоро до половине. По њему разбацане карте, испреваљиване шоље, пуно трина
и пепела од дувана. Стоји још неколико празних тањира, само на једном дуван
истресен из луле. Четири празна свећњака, само у једном што букти дебела хартија
којом је свећа била омотана, и црн дим мирно се уздиже и дохвата за таван.
На једној столици за столом, леђима окренут вратима, седи мој отац. Обе
руке до лаката наслонио на сто, а на руке легао челом, па се не миче.
Гледао сам тако дуго али он ама да је мрднуо. Само видех како му се слабине
купе и надимају. Чудно сам и мрачно нешто мислио. Чинило ми се, на пример
– а не знам, управо, зашто – да је он мртав, па сам се чудио како мртвац дише.
После ми се чинило да му је она снажна рука од кабасте хартије, да не може
више њом ударити – и све тако којешта.
Богзна докле бих ја тако вирио да ме се опет не дотакну мајчина рука.
Ништа ми не рече, само оним благим очима показа пут врата.
Ја – не знам зашто – одједанпут скидох капу, пољубих је у руку, па изиђох
напоље.
Тај дан био је субота.
60
Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући
фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу
са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.