Српски језик и књижевност, читанка за први разред гимназије, Klett

Кад изиђох на улицу, иде свет као и обично; сваки гледа своја посла. Силни
сељаци дотерали којешта на пијацу. Трговци завирују у вреће и пипају јагњад.
Новак пандур дере се и одређује где ће ко да притера кола. Деца краду трешње.
Сретен ћата иде с добошарем по вароши и чита да се забрањује пуштати свиње
по улицама. Тривко извадио јагње па виче: ’Ходи, вруће!’, а пијани Јоза игра у
једној барици.
– А што је, море, ваш дућан затворен? – запита ме Игњат ћурчија, који у тај
пар прође.
– Тако! – кажем ја.
– Да није болестан Митар?
– Није – кажем ја.
– Отишао, ваљда некуд?
– У село – рекох ја, па побегох у авлију. Ето ти затим два такозвана „девера”,
тј. мојих другова, које је послао господин да виде што нисам дошао у школу.
Сад се тек сетих да је требало ићи у школу. Узмем књиге и комад хлеба, а
гледам у мајку и девере.
– Кажите, децо, господину да Миша није могао пре доћи – имао је посла.
О, ова рука! Да ми је да је се сит наљубим кад она спава, кад ме не види!
Шта је било у нашој кући за време док сам био у школи – не знам... То јест,
знам: јер кад се вратих из школе, нађох све онако како сам оставио: моја мати
и сестра седе с рукама у крилу; не куха се ни ручак; пролазе на прстима покрај
велике собе и само отхукују – исто онако као кад ми је стриц умро! Ђокица,
у авлији, везао мачки ђезву за реп па се увесељава њеном трком. Момци шију
гуњеве у својој одаји, а Стојан се извалио у сено, па хрче као да је по ноћи.
Мој отац још исто онако седи, не миче се. Затегло му се ћурче преко широких
леђа, а око појаса се размиче од дубока даха.
Одавно је већ било звонило на вечерње.
Дан се клони својему крају а у нашој души иста она пучина – нигде краја да
видиш, само што се облаци све гушће гомилају! Све постаје несносније, страшније
и очајније. – Боже, ти на добро окрени!
Ја сам седео на прагу пред кућом. Држао сам у руци некаку школску књижицу,
али је нисам читао. Видео сам на прозору бледо лице моје матере, наслоњено
на суху јој ручицу. У ушима ми је зујало. Нисам умео ништа да мислим.
Уједанпут шкљоцну брава. Моје мајке неста са прозора. Ја претрнух.
Врата се од велике собе отворише. На прагу стајаше он, мој отац!
Вес мало затурио, па му вири испод њега коса и пада му на високо чело.
Бркови се опустили, лице потамнело, па остарело. Али очи, очи! Ни налик на
оне пређашње! Чисто посукнуле, утекле у главу, упола покривене трепавицама,
полако се крећу, нестално и бесмислено гледају, не траже ништа, не мисле
ништа. У њима нешто празно, налик на дурбин коме су полупана стакла. На
лицу некакав тужан и милостиван осмејак – није то никад пре било! Такав је
изгледао мој стриц кад је пред смрт искао да га причесте.
ћурчија – крзнар
ђезва – џезва, суд за кување
кафе
гуњ – огртач с рукавима који
обично сеже до колена
посукнути – фигуративно:
изгубити сјај, постати мутан
Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући
фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу
са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.
61