DO Pobjeda

što se iz njega lako prelazi u svaki drugi stav, najmanje
zamara i iz njega se lako prelazi u napad.
Kada se, počev iz prirodnog stava, noge rašire da
između njih bude dužina dva stopala, zatim, malo saviju
koljena i spusti gornji dio tijela i težište sa težinom
ravnomjerno raspoređenom na obje noge, onda je zauzet
odbrambeni stav. Odbrambeni stavovi služe isključivo za
odbranu od napada. Ta činjenica, da odbrambeni stav služi
samo za odbranu, ukazuje na potrebu da se ni u jednoj
situaciji u džudou i životu uopšte ne branimo kada nijesmo
napadnuti (takve situacije se u džudou kažnjavaju).
Zauzimanje odbrambenog stava kada napad nije evidentan
je u stvari defanziva i govori o inferiornoj poziciji onog ko je
u tom stavu. Ta inferiornost je rezultat pogrešno
procijenjene situacije o momentu eventualnog napada
(kada odbrambeni stav kratko traje) ili psihičke neravnoteže
kada takmičar u nerealnom strahu od pada zauzima
defanzivnu poziciju. Svi ovi slučajevi, gotovo preslikani,
mogu se uporediti sa razgovorom između dvoje ili više ljudi.
Mnogo je sličnosti koje prouzrokuju stavovi u
životu i džudou. Ono što je različito je da od pogrešno
zauzetog stava, u džudou može da se najviše izgubi borba a
u životu mnogo više, pa čak i život. U džudou iz tog poraza
može da se nauči više od neke pobjede. Upoređenje
sportskog poraza sa smrću nije slučajno iz najmanje dva
razloga. Prvi je taj što je nekada, u prošlosti, gubitak borbe
stvarno značio smrt, a drugi što u oba slučaja to predstavlja
kraj nečega. U prvom se ne nauči ništa, već uče drugi na
tuđim iskustvima, a u drugom svi uče a najviše gubitnik. O
tome lijepo govore izreke: „Kad god nešto izgubiš nešto
si dobio, kad god nešto dobiješ nešto si izgubio”,
„Zato se treba rađati i umirati svakog dana” i stihovi:
56