Aperto nuovo - broj 8

020/INTERVJU
JefimijaKocić
Jefimija Kocić, trenutno je u zvanju asistenta sa doktoratom na Fakultetu umetnosti
u Nišu. Bila je đak je generacije 2007. i Vukovac dve srednje škole (Gimnazije „Bora
Stanković“ i Umetničke škola Niš). Fakultet je upisala nakon treće godine srednjoškolskog
obrazovanja i bila prva na rang listi kandidata na konkursu Fakulteta umetnosti u Nišu
(2010). Osnovne studije završila je u roku, a tokom studija izdala je i svoju prvu zbirku
poezije (2012). Upisala je master studije na Fakultetu umetnosti u Nišu i Univerzitetu
Metropolitan, a sa 26 godina odbranila je doktorat na Fakultetu primenjenih umetnosti
u Beogradu (2019). Dobitnica je više od 400 nagrada iz oblasti umetnosti i književnosti.
Član je Mense Srbije od 2019. godine.
Sebe definiše kao lustratora za decu, dizajnera za odrasle, ponosnu sestru i vickastu tetku.
Pored brojnih interesovanja i hobija reci nam
kako si se usmerila ka grafičkom dizajnu i odlučila
da dizajn bude tvoje zanimanje?
Verujem da ne postoji neki određeni trenutak u
životu kada odlučite u kom pravcu želite da vaša
opredeljenja kreću. Takođe, verujem da od najranijih
dana deca ispoljavaju sklonosti ka određenim
stvarima. Imala sam tu sreću da kompjuter predstavlja
neizostavni deo mog domaćinstva, tako da
je bilo gotovo neizbežno da tokom godina izgradim
poseban odnos prema svemu onom što se na njemu
može napraviti. Gledajući svoje roditelje, koji
inače, nemaju u velikoj meri dodirnih tačaka sa
dizajnom, oni su elektronski i mašinski inženjeri, i
sama sam imala priliku da na Pentiumu 1 i programu
“KidPix” istražujem i realizujem svoje početne
ideje. Svoj prvi logo, toga se jasno sećam, napravila
sam u drugom razredu osnovne škole – to je,
zapravo, bila kreacija koja je trebalo da predstavlja
moje odeljenje. Od tada pa nadalje, put ka konačnom
opredeljenju bio je utrt, a tokom godina se ispoljavao
i kroz poeziju i prozu. Tokom tih godina, pa
i sada, nije bilo bitno da li sam svoju ideju realizovala
kroz pesmu, crtež, sliku ili priču – bilo je
bitno prikazati ono što osećam. Umetničku
školu sam upisala zato što sam želela,
a gimnaziju, ma koliko čudno zvučalo,
zato što nisam mogla da razdvojim
umetnost od prirodnih nauka i matematike
koju sam volela. Kada pogledam
unazad, verujem da je dizajn
upravo ono što mi je trebalo da
pomirim te dve ljubavi.
Opiši svoj rad u tri reči.
Ne bih volela da zvučim
suviše trockovski, ali ono
čega zaista želim da se
pridržavam je - red, rad
i disciplina. Pogotovo
u poslu kojim se bavim,
neophodno je
poštovati ta tri pilastra
radne etike, jer u suprotnom,
posao dizajnera
“pada u vodu”. U vizuelnom