Aperto nuovo - broj 8

004/INTERVJU
Rođeni ste u Brusu, a već dugo
živite i radite u Nišu. Da li Vas
je ljubav prema muzici dovela
u Niš?
Pa, jeste. U Niš sam došla upravo
zbog srednje muzičke škole,
koja se onda zvala „dr Vojislav
Vučković”. Pošto sam se muzikom
bavila od malena, najpre
kroz horsko pevanje, zatim sviranje
mandoline, a posle i harmonike
u orkestru..., u nekom
trenutku ona je postala toliko
važna da nije bilo dileme oko
izbora srednje škole. Takođe, u
to vreme bila sam i pevačica u
grupi Rok samousluga, i maštala
o karijeri džez-rok pevačice,
pa je bilo logično da odem u
veći grad. Pošto sam bila izričita,
na mojim roditeljima je bilo
samo da se odluče između Niša
i Beograda. Verovatno im je bilo
jednostavnije da me pošalju u
Niš. I, tako...
Vaše primarno opredeljenje
vezano je za analizu muzičkih
oblika. Šta vas je privuklo da
se bavite problemima muzičke
forme?
Ta ljubav se razvila negde tokom
studija, iako sam muzičke
oblike, kao i ostale teorijske
predmete, volela od početka.
Analiza muzičkih oblika bila mi
je najveći izazov, jer koliko god
da poznajete teoriju i sve tipove
„udžbeničkih”, reprezentativnih
primera nekog muzičkog oblika,
jednako se, kroz mnoštvo
primera iz literature, srećete
sa drugačijim tretmanom istog
formalnog tipa. Na primer, ono
što ste naučili o sonatnom obliku
na primeru Mocartove muzike
nije sasvim primenjivo u
analizi Hajdnove ili Betovenove
muzike, iako sva trojica pripadaju
stilu muzičkog klasicizma. To
znači da je svaka forma u stvari
„priča za sebe” i da joj treba
pristupiti sa idejom originalnog
kompozitorskog rešenja, koje
samo u osnovnoj konstrukciji,
pokazuje srodnost sa tipičnim
obeležjima nekog konkretnog
tipa forme. To saznanje, zapravo,
predstavlja polaznu tačku u
proučavanju muzičkih oblika.
Veći broj radova posvetili ste
muzičkom stvaralaštvu Franca
Jozefa Hajdna. Da li su bili u pitanju
lični afiniteti ili neka specifična
pitanja muzičke forme?
I jedno i drugo. Hajdnovo stvaralaštvo
bilo je, a i ostalo, sastavni
deo našeg školovanja, a
posebno sonate za klavir, koje
smo svi izvodili u nastavi klavira.
Međutim, ono što me je
posebno privuklo njegovom
stvaralaštvu jeste činjenica
(na koju su s pravom ukazivali
mnogi teoretičari, pa i moji
profesori) da je Hajdn nepravedno
zapostavljen i da upravo
njegova muzika predstavlja
pravu riznicu za proučavanje
muzičkih oblika, pre svega sonatnog
oblika i sonatnog ciklusa.
Poznato je da je Hajdn
u istoriji muzike nazvan „ocem
gudačkog kvarteta i klasične
simofonije”, što dovoljno govori
o uticaju koji je imao na
razvoj dominantnih muzičkih
oblika svoga doba. Budući da
je napisao veliki broj dela, jasno
je da se kroz njih može pratiti
ne samo njegovo sazrevanje
kao umetnika, već i formiranje
i kristalizacija sonatnog oblika,
ronda, kao i sonatnog ciklusa.
Veoma je zanimljivo poređenje
ranih i kasnih Hajdnovih
dela, jer se tako sasvim jasno
može videti kako je tekla razvojna
linija sonatnog ciklusa,
ali se, takođe, može sagledati
i uticaj ovog genija na potonju
generaciju kompozitora. Zato
sam monografiju Fenomen reprize
u sonatnom obliku ‒ pra-