Aperto nuovo - broj 8

JEFIMIJA KOCIĆ/025
Ambalaža za čaj objavljena u časopisu AverageArt
Ilustracija za online platformu ASA asocijacije
strane studenata Univerziteta u Beogradu i koji,
bez prestanka funkcioniše već nekoliko godina. U
okviru “KUŠ!”-a radim kao ilustrator. Kako časopis
izlazi svakog meseca, moja je topla preporuka
studentima i profesorima našeg fakulteta da ga
prelistaju i pronađu članak koji će ih, možda, zainteresovati.
Tvoji uzori u umetnosti i dizajnu?
Na ovo pitanje je uvek teško dati odgovor, jer kao i
kod bilo čega drugog, nikad ne postoji jedan, dva
ili tri jednostavna odgovora. Izuzetno cenim ljude
koji su (bili) spremni da sve žrtvuju zarad svojih
ubeđenja (bilo da se radi o umetnosti ili dizajnu,
ili bilo kojoj oblasti kojom se bave), koji se ne
zadržavaju na jednoj ideji i nju razrađuju pola svog
života, iako i u toj sferi, moram priznati, imam svoje
uzore, koji konstantno istražuju i pomeraju granice
umetnosti i nauci, koji svoju umetnost ne elitizuju,
već dopuštaju da njihova dela komuniciraju sa
ljudima. Na kraju, divim se ljudima koji su sposobni
da svojom umetnošću pokrenu ljude, da ih zbliže i
ujedine; koji su dovoljno spremni da “stanu na crtu”
svim faktorima koji, inače, čine život. Ako bih morala
da biram, izabrala bih sledeće – biznismeni, a ja
bih rekla umetnici u poslu kojim su se bavili i kojim
se bave: Stiv Džobs, Volt Dizni i Ilon Mask, koji su
mislili (misle) više i dalje od svojih savremenika i koji
su oko sebe okupili najbolje ljude i koji i dalje kreiraju
današnjicu; ilustratorka Beatriks Poter, koja je
život posvetila stvaranju novih ideja; rame uz rame
sa njom je i multitalenat Leonardo Da Vinči, zatim
Zimoun, umetnik koji pronalazi smisao trenutka,
prostora, koristeći samo elektromotor i par naizgled
nezanimljivih predmeta (kese, kutije, vunene
loptice…), zatim Ivan Bilibin, Anri Matis, Pol Rand,
Stefan Sagmaister, kao i mnogi profesori, poput
mog mentora Rastka Ćirića… Na kraju, posebno
mesto u kutku, u kome se nalaze uzori zauzimaju
moji studenti. Imam tu privilegiju da posmatram
kako im se stavovi, misli razvijaju, kako iz godine
u godinu postaju, pre svega, sve bolji ljudi, a onda
i izuzetni dizajneri, koji se ne boje da iskažu svoje
mišljenje i koji tačno znaju šta žele. U svetu u kome
živimo, gde se čeka čudo kako bi se nešto promenilo,
izuzetna je čast poznavati ove ljude. Verujem
da će oni jednoga dana promeniti svet.
Da li si kritična prema svom radu i ko je tvoj
najbolji kritičar?
Rad shvatam vrlo ozbiljno. Iako već izlizana fraza
“to su moja deca” možda najbolje opisuje moj
odnos prema radu. Decu treba negovati, utrošiti
vreme i snagu kako bi se ona razvila u ljude na koje
želimo da budemo ponosni. Prema njima ne treba
biti ni preblag ni prestrog, sa njima treba razgovarati,
ali i učiti od njih. Sa radovima je isto – trošite
vreme, energiju, pa i novac da biste dobili nešto na
šta ćete kasnije biti ponosni. Ne dozvoljavam da
radovi ostanu nedorečeni.
Najbolji kritičar, bez imalo uvijanja, jeste moja
porodica. Niti jedan rad koji sam dosad uradila nije
prošao bez „Velikog veća“, kako ja u šali volim da
zovem svoju porodicu. Rad se, obavezno, da na ra-