Aperto nuovo - broj 8

IVAN FLORIJANC/065
Šta biste rekli, kakva je uloga i značenje komplementarnog
klavira (klavira A, B, C u Ljubljani)
kao predmeta na vašem odseku?
U ovoj liniji razmišljanja, ja uopšte ne govorim kao
profesor na mom odseku, već kao prodekan za nastavu
i imam na umu sve studente Akademije u Ljubljani.
Naime, primetio sam da je u prošlosti komplementarni
klavir bio zapostavljen na našoj Akademiji,
a kod nekih je još uvek zanemaren i tretiran kao inferiorna
materija. Ako razmislimo, istina je suprotna.
Ne samo za nastavnike muzike, već i za kompozitore,
dirigente, pevače, studente sakralnog odseka i orguljaše,
klavir je važan predmet koji je formativno sa
svima drugima doslovno komplementaran (složena
reč iz lat. com-plere, cum i glagol plere: do-puniti),
tj. međusobno dopunjavanje: znači da bi tamo bila
vidljiva velika rupa, kada tog predmeta ne bi bilo ili
ako se ne izvodi dobro i odgovorno.
Vi ste profesor, prodekan i kompozitor. Kako to
sve savladavate?
U životu se ne može sve savladati. Volim da se šalim
sa kolegama i studentima u sličnim situacijama: devet
žena ne može da rodi jedno dete u jednom mesecu.
U prirodi i kulturi, kao živim organizmima, postoje
neki zakoni rasta i razvoja, koji se ne mogu izbeći i
koje treba poštovati, ako želimo da se rađaju zdrava
deca, ali zdravi plodovi rada. Kada sam prihvatio
funkciju prodekana, ‘profesor’ i ‘prodekan’ stavili su
‘kompozitora’, u drugi plan upravo zbog ‘roditeljske/
starševske’ odgovornosti. Kreativne ideje dolaze i
sada, ali moraju da sačekaju bilježnici mirnija vremena
u smislu Ciceronove izreke inter arma silent Musae
– u ratu Muze ćute (Ciceron, zapravo, nije govorio
o Muzama već o ućutkanim zakonima: silent leges).
Ako stvari posmatramo iz šireg ugla, videćemo da
komponovanje nisu samo note i zvuci, već komponovanje
takođe može biti i oslobađanje unutrašnje
snage u razvoju studenata. To je vrlo kreativan rad,
koji se ne zapisuje na komadu papira, već direktno
u krv, dušu, društvo, u domovinu i – na neki način –
u čovečanstvo. Ne mogu da promenim svet. Mogu
samo sebe da promenim. Mogu uraditi samo ono što
mogu, a to moram uraditi na najbolji način koji znam.
Rekao sam mnogo puta: hvala Bogu da nisam Bog,
da ne bi trebao biti svuda. Ja sam ograničeno biće,
poput mojih studenata i kolega.
Radite sa mladima. Na kraju razgovora, da im
možda date neka uputstva?
Ne volim davati uputstva, svi (čak i deca) moraju
da uče iz sopstvenog iskustva. Mogu reći ono što
kažem i sebi. Neka nauče da razlikuju jednostavno
od lakog. Neka poštuju sebe, kolege sa studija, pa
čak i profesore s istinskom ljubavlju. Neka od profesora
traže i čak zahtevaju sve što im profesori
zaista mogu dati, a pri tom neka ne zaborave, da
ni jedan profesor na svetu ne zna sve i da zato on
nikako nije loš profesor. Bio bi loš, ako ne bi radio
sa njima. Možda se odgovornost danas lako zaboravlja,
zbog većeg naglašavanja sopstvenih prava:
neka razmisle i zahtevaju od sebe, bar onoliko koliko
očekuju od hirurga koji bi ih trebao operisati.
A možda imate neku poruku za kolege u Nišu?
Isto i kolegama u Nišu mogu reći samo ono što celog
života govorim sam sebi, s obzirom na sve što
je danas u vazduhu, neka ne klonu pod teretom
hiljadu poteškoća i današnje katastrofalne prognoze.
Polazeći od geografskog položaja Niša u odnosu
na Beograd ili bilo koji centar u svetu, shvatio
sam (u Panteonu u Rimu) neku istinu, koja bi mogla
biti pokušaj mog odgovora. Biti na periferiji, znači
imati veće šanse za lični i profesionalni razvoj
zahvaljujući stimulaciji centripetalnih sila. Biti u
centru, koji ima samo centrifugalne sile koje beže
iz centra, neutrališu i ponekad čak i poništavaju
pozitivnu snagu, koja dovodi u centar snagu centripetalnih
sila.
Neka podstiču mladalačku energiju i čuvaju kolektivni
duh, radoznalost i želju za saradnjom i neguju
timsku realizaciju novih ideja. Studentima često
spominjem princip koji se pripisuje Aristotelu, a koji
je živeo na račun Platona, na njegovoj Akademiji
i razvio potpuno suprotnu flozofiju u odnosu na
svog učitelja Platona: amicus mihi Plato sed magis
amica Veritas – Platon je moj prijatelj, ali još veća
prijateljica mi je Istina.
Niš je geografski mnogo bliži Platonovoj Akademiji
i kao kolektiv od nepunih 18 godina, zbog svoje
mladosti, zbog nade, snage i želje.
Autor:
Suzana Kostić