Aperto nuovo - broj 8

IVAN FLORIJANC/061
Australije, dalje i bliže Azije, Afrike, pa do različitih
Amerika, u svakom pogledu se razlikuje od
Ljubljane, gde su stranci u manjem broju, pa čak
i oni, gotovo svi iz država ex republika bivše Jugoslavije.
Možda manji broj profesora stvara jače i
transparentnije odnose kroz pedagošku saradnju.
Kad god se vratim u Rim, čak i sada, nakon 16 punih
godina, osećam se kao da sam deo kolektiva.
Uviđate li razlike između Instituta u Rimu i Akademije
u Ljubljani ili možda sličnosti?
Nešto od toga sam već rekao. Razlike i sličnosti?
Ukratko, mogu upotrebiti ovu metaforu: Rim više
liči zakonima hiruškog rada, a Akademiji u Ljubljani
uvek preti opasnosti da sklizne u zakone nekih
industrijskih sistema. Zbog tako različite strukture
obeju institucija, teško je izvući poređenja i sličnosti.
Najočitija razlika je u broju profesora i studenata.
U Rimu smo bili, s obzirom na specifičnosti Istituta,
na neki način “intimniji” kako sa kolegama profesorima,
tako i sa studentima. U Ljubljani ne srećemo
neke ljude, posebno studente, a ponekad čak
i kolege. U Rimu je bio snažno naglašen specijalistički
rad, jer većina studenata dolazi sa završenim
dodiplomskim studijama, što mi je omogućilo vrlo
dobar uvid u radne sisteme u različitim zemljama
i kontinentima. Zbog invidualnog načina rada bilo
je potrebno pripremiti predavanja i zadatke za svakog
studenta odvojeno svake nedelje, dakle, bilo je
potrebno imati u glavi sav materijal... od prve do
poslednje godine studija. Kada bi student završio
predmet, na prijavnom obrascu za ispite morala
su biti dva potpisa: studenta i profesora, koji su
garantovali da je student dovoljo dobro savladao
predmet (minimalna ocena između sedam, osam
ili više).
U Ljubljani, zbog velikog broja muzičara-instrumentalista
imamo razvijeniju koncertnu aktivnost
u odnosu na Rim. Srećni smo što studentima pružamo
priliku da se pripreme za svoje buduće zvanje
i rade kao orkestraši, solisti i učitelji u muzičkim
školama. Tako imamo oko stopedeset koncerata
godišnje, kamernih, orkestarskih i solističkih, od
kojih su neki i sa slovenačkim profesionalnim orkestrima
(Slovenačkom Filharmonijom ili Operom
u Ljubljani i Mariboru, Simfonijskim orkestrom RTV
Ljubljana ili orkestrima naše Akademije).
Na čemu ste bazirali odluku, da se vratite u Ljubljanu
nakon toliko godina?
U suštini, postojala su dva razloga: profesionalni i
lični. Kolega i kompozitor Maks Strmčnik zamolio
me je da 1998. godine, dođem barem privremeno
i predajem neke posebne predmete na Odseku za
sakralnu muziku, pored drugih predmeta na ostalim
odsecima Akademije. “Privremeno” se produžilo
do danas, a pomenuti kolega je sada u penziji...
Iako sam se u Rimu osećao sjajno i još uvek imam
dobre kontakte sa rimskim kolegama, pa čak i sa
dobrim brojem bivših studenata, lično sam oduvek
želeo da se vratim u Sloveniju. U Rimu smo radili za
ceo svet, a u domovini radimo za sebe... Možda je
na donošenje ovakve odluke dobrim delom uticao
moj lični stav prema domovini. Sebe definišem kao
‘svetovljanskog rodoljuba’, na srpskom bi to približno
značilo ‘kosmopolitski patriota’, ali to nije sasvim
isto. Slovenska reč ‘rodoljub’ ima jači akcenat
na ‘ljubavi prema svom narodu’ ([na]rod+ljub[iti])
označava onoga koji voli svoj rod, domovinu, svoj
narod... Lično pravim veliku razliku između ‘rodoljublja’
i ‘nacionalista’. Nacionalista koristi svoju
domovinu i ljude za svoje emocije ili ponekad čak
i potpuno lične interese, iskorištava i (zlo)upotrebljava
svoje (i druge) narode (nažalost 19. i čitav
20. vek, pružaju mnogo dokaza za to). Za razliku
od njega, ‘rodoljub’/patriota ‘ljubi’ svoju domovinu
i svoj narod, zbog čega je u stanju da voli svaku
naciju na svetu. ‘Rodoljubi’ imaju zajedničku ljubav,
nacionalisti zavist ili čak mržnju... Broj jednih i drugih
je procentualno “pravedno” podeljen kod svih
naroda sveta... Volim Italiju (iako je godinama, od
1919-45. bila strašno genocidna prema Slovencima),
pa ipak cenim njenu snažnu prošlost i sadašnji
humanistički i stvaralački potencial naroda koji
sam veoma poštovao dok sam živeo tamo, ali volim
život i u domovini, mada se čovek ponekad oseća
u domovini kao stranac, a u inostranstvu kao kod
kuće...
Više puta ste dolazili na Fakultet umetnosti u
Niš. Kakvi su vaši utisci?
Na ovo pitanje želim da kažem nešto lično. Hoću da
znate, da je i Niš jedan od onih “mojih” gradova u
životu, koji osećam kao deo mog životnog puta. U
Nišu sam 1970. godine proveo mesec dana tokom