Aperto nuovo - broj 8

STEFAN NIKOLIĆ/085
neko drugo dete. Svako od nas ima svoj tempo i
svako se razvija u granicama svojih mogućnosti.
Baš kao što je apsurdno suditi na osnovu jedne
komponete o ograničenjima individue, apsurdno
je očekivati da ćemo se svi jednako razvijati
i postizati iste rezultate. Na nastavnicima je da
prilagode program učenicima, ali nas plan i program
u velikoj meri ograničava.
Osim aktuelnog plana i programa, promenio
bih kompletno viđenje delatnosti koju obavljamo
kao ljudi koji su se školovali na muzičkim akademijama.
Tužno je što se školujemo da postanemo
profesionalni izvođači na instrumentu koji sviramo,
a onda većina nas prestane da svira ono za
šta se školovao i u šta je uložio ozbiljan rad, koji
premašuje više hiljada sati. Tu ne mogu da svalim
svu krivicu na svoje kolege koje se ne bave
sviranjem klasične muzike, jer je teško očekivati
da pored posla koji podrazumeva radno vreme i
puno isrcpljuje, neko svoje slobodno vreme provodi
vežbajući.
Kako bi onda po vašem mišljenju trebalo da izgleda
posao koji obavljate i šta je neophodno uraditi
po tom pitanju?
Umesto što nam platu formiraju na osnovu
norme koju imamo, te stoga maltene moramo
vrbovati decu za upis u muzičku školu, što narušava
kriterijum i dostojanstvo nas kao ško-
lovanih umetnika i predavača, mogli bi da naprave
neku vrstu reforme. Pod tim mislim da bi
umesto pune klase dece u kojoj polovinu njih
apsolutno ne interesuje sviranje instrumenta,
mogli da radimo sa onom decom koju to zaista
interesuje, pa čak i da držimo više časova
nego što je predviđeno, jer kada u nečemu dete
pokazuje više talenta, sklonosti i interesovanje,
onda mu treba posvetiti i više pažnje. Pored
toga što rad sa talentovanom decom pruža
svojevrsnu satisfakciju, naročito mladim umetnicima
koji žele da podele svoje još uvek "sveže"
znanje pokupljeno na muzičkoj akademiji, mogu
da kažem da tokom procesa podučavanja postoji
mnogo stvari koje sam umetnik može primetiti,
naučiti i usvojiti, a tiču se toga kako se
kod mladih izvođača na različite načine postižu
rezultati i prevazilaze prepreke. Stoga, takve
časove ne smatram zamornim ili napornim, već
ih doživljavam kao lično usavršavanje.
To bi bio jedan deo reforme koju bi trebalo
sprovesti, a drugi deo se odnosi na stimulaciju
onih ljudi koji žele da se posle akademije i dalje
bave koncertnom delatnošću, a da to nije u
sklopu institucija kao što su simfonijski orkestri.
Mi harmonikaši i ne možemo biti stalni članovi
sinfonijskih orestara. Verujem da bi mnogo više
koncerata i koncertnih izvođača bilo iz redova
akademski školovanih muzičara, koji se pritom