br. 112 studeni / prosinac 2009. hešvan / kislev / tevet 5770.

oko 120 u vagonu. Stajali smo jedan do drugoga kao<br />
sardine. Bez vode, bez hrane, bez lijekova bez zahoda,<br />
samo malo zraka koji smo dobili samo kroz mali<br />
prozorčić isprepleten žicama. Ovo je bio nezapamćen<br />
užas. Putovali smo danima u nepoznato. Postalo je<br />
neizdrživo. Ljudi su se razboljeli, pojavile su se psihoze,<br />
gazili smo jedan preko drugoga. Svatko se borio za svoj<br />
goli život u tom malom prostoru. Nije bilo milosti.<br />
Ja sam gorila od visoke temperature, jako sam se<br />
razboljela, tako da kada su se otvarala vrata vagona,<br />
otprilike nakon tri-četiri dana, izašli smo skrhani iz tog<br />
pakla, a da zapravo nismo znali da pakao tek dolazi.<br />
Bili smo opkoljeni njemačkim oficirima i vojnicima,<br />
jakom stražom da ne bi tko pobjegao. Slika je bila<br />
stravična. Mnogi su umrli na putu, uglavnom starci i<br />
bolesni.U našem vagonu su bili pored ostalih i mamina<br />
mlađa sestra i šogorica s malom djecom. Oni su otišli<br />
vlakom dalje. Naknadno smo saznali da su odvedeni<br />
u Auschwitz. Kako sam ja imala visoku temperaturu,<br />
moji roditelji jedva su dočekali da izađemo iz vagona.<br />
Prijavili smo se za rad, jer se i to moglo. Tada smo<br />
se nas troje, moja mama, tata i ja od naše rodbine<br />
rastali i nikada ih više nismo vidjeli jer su pogubljeni<br />
u Auschwitzu. To mjesto rastanka je bila željeznička<br />
stanica u Gänserndorfu, otprilike dvadesetak kilometara<br />
udaljenom od Beča. Tata me je čvrsto držao da ne<br />
padnem, i da se ne vidi da sam bolesna, jer bi nas<br />
sigurno vratili natrag u vagon. Poredali su nas u redove,<br />
prebrojali i utrpali u kamione. Mahali smo onima koji<br />
su ostali u vagonima sa suzama u očima. Niti mi nismo<br />
znali kuda nas vode. Bilo je hladno, mjesec travanj, a<br />
mi onako izgladnjeli, slabo obučeni, svatko sa svojom<br />
naprtnjačom stigli smo do koncentracionog logora<br />
Strasshoff.<br />
Logor Strasshoff<br />
To je bila ogromna površina opkoljena žicom, s puno<br />
drvenih baraka. Svaka baraka bila je opet opkoljena<br />
žicom i dobro čuvana. Svuda okolo bili su stražari.<br />
Bijeg je bio nemoguć bilo kuda. Tamo smo dobili neku<br />
strašnu juhu od repe koja nije bila ni oprana, bez ikakva<br />
ukusa, ali smo joj se veselili jer je bila topla. Uz to smo<br />
dobili komadić crnog kruha. Red ljudi za hranu je bio<br />
ogroman i tu je bilo puno stražara. Ja sam stalno imala<br />
temperaturu. Dobili smo brojeve koje smo morali nositi<br />
na košuljama sa slovom Gf – Gefangene ili zarobljenici.<br />
Postali smo samo brojevi i prestali biti ljudi. Počelo<br />
je šišanje, nakon čega su nas odveli pred jednu veliku<br />
zgradu. Nisu nas odvajali, već žene, muškarce i djecu,<br />
sve utjerali u jednu veliku dvoranu. Odjeću smo trebali<br />
ostaviti u jednoj prostoriji. Tako goli smo ulazili u<br />
dvoranu gdje je sa plafona prštala iz tuševa jako vruća<br />
voda da bi nas oprali. Nakon toga smo se poredali pred<br />
liječničkom komisijom gdje su nas pregledali, čak i<br />
spolovila i načinili rendgen pluća.<br />
To je za mene bilo kobno, otkriven mi je proces<br />
na plućima. Na moj broj su nakon pregleda napisali<br />
velik slovo T. Značenje tog slova saznali smo od moje<br />
profesorice engleskog jezika gospođe Löbl koju su<br />
zadržali u logoru kao prevoditeljicu. Kada se vraćala<br />
kući iz logora, pričala nam je da slovo T znači Tod<br />
to jest smrt. Svakodnevno su čitali imena nestalih uz<br />
rečenicu: “Weder Tod, weder Gefängnis“, to jest ili smrt<br />
ili zatvor.<br />
Stanovali smo u barakama, a spavali na daskama koje<br />
su bile prekrivene slamom. U slami je živjelo čitavo<br />
životinjsko carstvo. Bilo je bezbroj buha, stjenica i uši<br />
. Nismo mogli spavati, bili smo skroz izgriženi. Za<br />
hranu smo svaki dan dobili isto, kuhanu repu i jedan<br />
kruščić. Vodu smo dobivali dva-tri sata dnevno. Za to<br />
malo vode ljudi su se tukli čekajući na nju sa svojim<br />
malim čuturicama koje smo ponijeli od kuće. Higijene<br />
nikakve nije bilo. Pojavili su se masovni proljevi. Ljudi<br />
su izgladnjeli i mnogi umirali. Jednog dana smo čuli<br />
da će se formirati transporti i da ćemo iz logora biti<br />
poslani na prisilni rad, samo nismo znali kuda.Tati<br />
je jako smetalo to slovo T upisano na moj logorski<br />
broj iako tada nismo znali njegovo značenje. Jako<br />
se bojao da ja neću moći s njima ostalima napustiti<br />
logor. Dobro je govorio njemački i imao kod sebe<br />
posve slučajno dokumente iz Prvog svjetskog rata, a<br />
to su bile potvrde o odlikovanjima izdate u Beču. Do<br />
tada ih je vješto skrivao. To je bila posebna sreća, jer<br />
prije odlaska iz logora pred našom barakom prošao<br />
je zapovjednik logora u svojoj SS uniformi. Tata je<br />
imao toliko hrabrosti da mu se obrati, da mu pokaže<br />
svoje dokumente i moj logorski broj. Tada mu je<br />
jecajući rekao da se boji za moju sudbinu. Taj strašan<br />
čovjek u uniformi pogledao me je i plačući rekao da je<br />
imao kćerkicu jako sličnu meni i da je istovremeno sa<br />
suprugom poginula prilikom bombardiranja. Obećao<br />
je tati da će mi pomoći , jer dobro zna što znači izgubiti<br />
dijete. Rekao je da će sutradan biti na izlazu iz logora i<br />
da će me unatoč toj kobnoj oznaci, pustiti da izađem iz<br />
50