vojvodjanski identitet

željezničke mreže i staničnih postrojenja i terminala na teritoriji Pokrajine, ni
u pogledu modernizacije samog željezničkog transportnog preduzeća, što u
krajnjoj konsekvenci blokira inplementaciju savremenog sistema integralnog
transporta.
- U oblasti poštanskog saobraćaja i telekomunikacija tek poslednjih
godina dolazi do elementarnih investicija u modernizaciju fiksne telefonske
mreže – a taj zaostatak je, srećom, umanjen snažnim razvojem mobilne
telefonije. Ipak, te komunikacije ostaju usko grlo bržeg razvoja informatičkih
usluga i stvaranja sistema obaveštavanja u realnom vremenu.
- Uprkos dovršetka jedne trake autoputa između Novog Sada i
Subotice i dogradnje druge trake autoputa između Beograda i Novog Sada
(koja još nije okončana), na evropskom koridoru E-75, Vojvodina u
drumskom saobraćaju zaostaje za potrebama razvoja drumskog prevoza na
njenoj teritoriji, a istovremeno se odlukama o izdavanju pod koncesiju
čitavog osnovnog pravca (Subotica-Beograd) ekonomski i finansijski
obesmišljava eventualno buduće pravo Vojvodine da vodi politiku izgradnje i
održavanja drumske mreže na sopstvenoj teritoriji.
- U energetskoj oblasti, samo zahvaljujući naporima Izvršnog veća
Vojvodine očuvan je (u domenu nafte i gasa) princip da javna preduzeća u
energetici, koja posluju resursima i industrijskim kapacitetima na tlu
Vojvodine, imaju sedište na tlu Vojvodine. Očuvanje sedišta JP "Transnafta"
na tlu Vojvodine veoma je bitno s obzirom da postoji evropski interes da se
izgradi naftovod Konstanca-Trst, te ova odluka obezbeđuje i institucionalno
učešće AP Vojvodine u koordinaciji energetske zajednice jugoistočne Evrope
u domenu nafte i gasa, pa i u domenu elektroenergije (s obzirom da
distribucioni sistem u elektroprivredi Srbije neće biti privatizovan, a očuvan
je subjektivitet "Elektrovojvodine").
- Rekonstituisanjem JP "Vojvodina vode", posle promena 2000.
godine, stvoren je elementarni preduslov da Pokrajina oživi vodoprivredne
objekte u Vojvodini koji su tokom razdoblja centralizacije vodnih doprinosa
doveli ceo vodoprivredni sistem na tlu Vojvodine do ivice kolapsa. Ostaje
problem da ovaj sistem stekne samostalne, izdašnije prihode, kako bi se jedna
od ključnih komparativnih prednosti Vojvodine, bogatstvo vodom,
valorizovala.
- Rekonstituisanje JP "Vojvodina šume", takođe je preduslov da se
ovaj resurs Pokrajine unapredi i stavi u funkciju hemijske i drvne industrije,
kao i u funkciju bolje ekološke zaštite.
30
6. Za ekonomski razvoj Vojvodine jedno od ključnih pitanja je pitanje
fiskalne decentralizacije, kojoj se nije pristupilo ni posle 5. oktobra 2000.
godine.
Zadržani stepen centralizacije odlučivanja u javnoj potrošnji, i posle
demokratskih promena nakon 5. oktobra 2000. godine, moguće je ilustrovati
na razne načine. Na primer, prema izveštaju Ministarstva finansija Vlade
Srbije za period januar 2001. godine – februar 2003. godine (Beograd, 2004),
na dan 31. decembra 2003. godine u registru imalaca računa korisnika
budžetskih sredstava bilo je u funkciji 22.758 računa, preko kojih su poslovala
9.392 korisnika – od čega je, na nivou Republike 3.517 korisnika (37,4 odsto)
sa 10.207 računa (44,8 odsto), na nivou državne zajednice Srbija i Crna Gora
53 korisnika sa 86 računa, a na nivou lokalne samouprave 5.822 korisnika
(61,9 odsto) sa 12.456 računa (54,7 odsto). Kada se ovim podacima, međutim,
dodaju konkretni podaci o obimu sredstava koja se transferišu preko tih
računa, tek tada se uočava veoma visoka koncentracija faktičke moći
odlučivanja na uskom, najvišem republičkom nivou državne administracije.
Pri svemu tome treba imati u vidu da se preko propisa o
obezbeđivanju prihoda opštinama, gradovima i gradu Beogradu iz budžeta
Srbije ovim korisnicima transferiše samo nešto više od 11 odsto republičkih
budžetskih prihoda. U politici određivanja dela poreza na zarade i poreza na
promet koji će Republika vratiti opštinama i gradovima mnogi analitičari
vide velike međuregionalne nepravde koje se ne ispravljaju ni posle propasti
Miloševićevog režima. Uporedimo, na primer, Novi Sad (300.000 stanovnika)
i Niš (250.000 stanovnika), gradove slične veličine. U 2002. godini procenjeno
je da se iz poreza na promet i poreza na zarade u Novom Sadu sakupi oko 7
milijardi dinara, a u Nišu 3,1 milijarda dinara, dakle duplo manje. Od tog
prikupljenog prihoda Novom Sadu se vraća 6,2 odsto, a Nišu 12,5 odsto,
dakle duplo više. Ova razmera ima tendenciju učvršćenja pa je u zakonu o
povraćaju sredstava u 2003. godini bilo predviđeno da se u Novom Sadu
skupi 14,3 milijarde dinara, a u Nišu 6 milijardi dinara – s tim da se Novom
Sadu vrati 4,9 odsto prihoda, a Nišu 10,6 odsto, itd.
Pri tome, generalno treba imati u vidu da su u Vojvodini, na primer,
2001. godine, u više od 75 odsto opština naplaćeni natprosečni iznosi poreza
na dobit preduzeća, na prihode od samostalnih delatnosti i na imovinu, dok
se natprosečlna naplata ovih poreza utvrđuje samo u 34,7 odsto opština
centralne Srbije.
Da bi se ilustrovao pravi raspored moći u Srbiji i patuljasta ovlašćenja
organa autonomne Vojvodine u fiskalnoj oblasti može se navesti primer iz
31