vojvodjanski identitet
vojvodjanski identitet
vojvodjanski identitet
You also want an ePaper? Increase the reach of your titles
YUMPU automatically turns print PDFs into web optimized ePapers that Google loves.
uzeti u obzir da su sve zemlje ovog regiona iskazale nameru da se učlanjuju u<br />
supranacionalne organizacije, jer članstvo u istima donosi značajne političke i<br />
ekonomske prednosti. No, zemlje Srednje i Istočne Evrope moraju dokazivati<br />
verodostojnost njihovih intencija i odvažnost da će konsekventno nastaviti<br />
nastojanja u cilju institucionalnih promena i prekrajanja stvarnosti. Uostalom,<br />
radi se o zahtevima koje se upućuju svima, jer svaka zemlja i vlada koja ne<br />
želi da bude istrgnuta iz međunarodne zajednice, sistematično i kontinuirano<br />
mora ispunjavati određene uslove. Iste zemlje su najavile nameru da postanu<br />
punopravni članovi institucionalnog poretka evropske unifikacije, održavanje<br />
institucionalnih veza sa Evropskom unijom, realizacije projekata. Postoje<br />
intencije regionalnog povezivanja između ovih zemalja, što stvara nove<br />
kompleksne probleme pripremanja i razvijanja odgovarajućih kapaciteta. U<br />
Srednjoj i Istočnoj Evropi ostaje stalno političko pitanje da li je regionalizacija<br />
osnov dalje modernizacije, ili obratno, kako to neki komentatori podvlače,<br />
modernizacija i demokratizacija predstavljaju još uvek glavna pitanja, a<br />
regionalizacija je tek deo ovih generalnih pitanja. Sa izvesnošću se može reći<br />
da ista pitanja važe i za Srbiju, jer shodno modernizacijskim zadacima u<br />
Srbiji, regionalizacija bi mogla da dinamizira modernizacijske procese.<br />
Razmišljanje o regionima u Srbiji je, kao utemeljeno, moguće tek uz<br />
uslov da se prethodno osvesti, makar ukratko i selektivno, predodređenost<br />
samog konteksta tradicionalne i aktuelne rasprave. Jer, teorija je regiona ovde<br />
preliminarno četvorostruko određena: a) smislom što ga korišćenje političke<br />
moći ima u modernoj političko-ekonomskoj tradiciji, b) značenjem države<br />
koje se nadaje iz analize "realnog socijalizma", c) sadržajnim odredbama i<br />
problematikom kapaciteta države s obzirom na ishode transformacija<br />
društava Srednje i Istočne Evrope, odnosno, problematikom građenja države<br />
u sklopu "postsocijalizma", d) činjenicom odložene transformacije u Srbiji u<br />
toku devedesetih godina. Dakako, nemam ambiciju da u ovom članku<br />
tumačim sve aspekte ovih pitanja, usredsrediću se samo na izabrane<br />
relevantne dimenzije u perspektivi građenja države u Srbiji.<br />
Generalno gledano, možemo projektovati dva oblika otelovljenja<br />
regionalne politike, a) jedna varijanta koja bi mogla da se zasniva na<br />
dominantnim oblicima državnog angažmana, no, koja istovremeno sadrži u<br />
sebi dekoncentraciju institucionalnog sistema, b) druga varijanta bi<br />
prevazilazila dekoncentraciju i zasnivala bi se na decentralizaciji, to jest, na<br />
osnovu inovativne regionalne politike, koja upućuje na praksu regionalnih<br />
inicijativa.<br />
36<br />
Ako i nadalje delimo prethodnu klasifikaciju, tada se može reći: prva<br />
forma moguće raspodele vlasti između centralnih organa i regiona je situacija<br />
kada postoje jasno uspostavljena pravila koja normiraju odnose. Zadaci<br />
razvoja se odvajaju i vezuju se za određene teritorijalne entitete. Regionalni<br />
organi raspolažu sa svojim prihodima, mogu razvijati delatnosti dugoročnog<br />
planiranja, kao što mogu finansijski podupirati različite lokalne vlasti na<br />
osnovu osvojene regionalne politike. Bez sumnje, ovaj oblik politike seže<br />
daleko, no, odmah se mora reći da su za instaliranje ove paradigme<br />
neophodne mnoge transformacije koje su političkog, ustavnog i ekonomskog<br />
karaktera. Druga paradigma pretpostavlja da se određene funkcije (kao npr.<br />
funkcija finansiranja, planiranja itd.) "pridodaju" regionima, no značajni<br />
(regionalno strukturirani) politički zadaci ostaju u kompetenciji centralnih<br />
vlasti. Naravno, dalekosežnost ove orijentacije umnogome zavisi od toga koje<br />
će se funkcije vezivati za regionalne nivoe. No, možemo registrovati problem<br />
u tome da ova orijentacija ostavlja netaknutim značajne elemente unitarne<br />
države. A zagovornici unitarnih varijanti se često pozivaju na to da je ova<br />
paradigma jedonstavnija, ili da se brže može izvesti, jer nije nužna<br />
transformacija upravnih struktura. Ova vrsta regionalizacije, zapravo, može<br />
održavati konflikte između funkcionalnog i političkog regionalizma. Zadnje<br />
pomenuta orijentacija se afirmiše od strane regionalnih političkih elita, i<br />
veoma često se promoviše kao protuteža u odnosu na ambicije političkih elita<br />
nacionalne države. Treća paradigma zadire u najmanjoj meri u strukturu<br />
unitarne države, jer se podela vlasti odnosi isključivo na rešavanje<br />
trenutačnih problema, to jest, podela vlasti se odnosi na rešavanje određenih,<br />
konkretno prisutnih problema. Jedva da treba spomenuti da ova orijentacija<br />
ne zahteva nikakvu promenu organizacije vlasti. U svakom slučaju, regioni<br />
mogu biti stvarni akteri transformacije teritorijalnih procesa, ukoliko<br />
raspolažu sa sopstvenim prihodima, i sa stvarnim kompetencijama. Ukoliko<br />
u ovom pogledu nema obrata, tada se pre može govoriti o lažnom<br />
regionalizmu.<br />
Različite (političke, ekonomske) elite u Srbiji, koje su prinuđene da<br />
daju odgovore na ove izazove, još su na začetku formulisanja strateških<br />
odluka i proces uobličavanja istih je posredovan raslojavanjima između elita.<br />
Odlaganje donošenja ustava, kao i hezitiranje u vezi uobličavanja regionalne<br />
dinamike dobro odražava dileme koje su ugrađene u projekte političkih elita<br />
u Srbiji, kao i nepostojanje spremnosti da se premoć centralističkih struktura<br />
dekonstruiše. U ovom trenutku se pre može izveštavati o polovičnim<br />
rešenjima, nema regionalnih operativnih programa, regionalne agencije za<br />
37
Change language