vojvodjanski identitet

je, da će to ostvarivati preko mreže naših diplomatsko-konzulatornih
predstavništava u susednim zemljama. Takva pozicija Pokrajinskog
sekretarijata za međunarodnu saradnju ostavila je mnogo prostora za
autonomno spoljnopolitičko delovanje predsedniku Skupštine AP Vojvodine.
Predsednik Kostreš je, pre sedam ili deset dana, dao opširan intervju
"Dnevniku" gde je izložio i prethodni plan svojih spoljno-političkih
aktivnosti, i ono što je iz tog plana realizovano.
Ono što mogu sigurno da kažem, mada je Pokrajinski sekretarijat za
međunarodnu saradnju svojim vezivanjem za, pre svega, saradnju sa
susednim regijama u susednim zemljama, potom samo za ekonomska pitanja
i, napokon, za rad preko diplomatsko-konzularnih predstavništava ostavio
veliki prostor za autonomnu spoljnopolitičku aktivnost predsednika
Skupštine APV, druge objektivne okolnosti jako otežavaju da Vojvodina
postane međunarodno prepoznatljivija. Pre svega, mislim na potpuno
odsustvo koherencije u spoljnopolitičkom nastupu naše dosadašnje zemlje i
naše sadašnje zemlje. I u vreme Državne zajednice i sada, u vreme Republike
Srbije, vode se najmanje tri paralelne, potpuno nekoordinisane spoljne
politike. Jednu vodi ministar spoljnih poslova, drugu vodi predsednik
Republike Srbije, treću vodi predsednik Vlade Srbije. Njih trojica nisu ni u
kakvoj koordinaciji i to stvara velike probleme. Imajte u vidu da je Vojvodina
u nerazdruživom sastavnom delu Srbije, kao Pokrajini koja ne može da
zamisli da bude van Srbije, kao Pokrajina u kojoj ne postoji ni jedan jedini
secesionista, kao Pokrajina u kojoj nema separatista, da bi njoj, itekako,
odgovaralo da postoji homogeno i koordinisano spoljnopolitičko zaleđe u
koje bi ona mogla da užljebi spoljnopolitičke aktivnosti svojih čelnih ljudi.
Tog zaleđa, nažalost, nema i, kažem, vode se paralelne spoljne politike, što
otvara prostor za raznorazne nesporazume između Draškovića, doskora
Marovića, Koštunice i Tadića, i to jako otežava posao predsedniku Skupštine
AP Vojvodine.
Želeći da ostvari uz interese Vojvodine, kao najevropskijeg dela
Srbije, i interese svoje Republike i, doskora, svoje države, Državne zajednice,
predsednik je imao samo otežavajuće momente u organima Državne
zajednice, u predsedniku Republike Srbije, u predsedniku Vlade Republike
Srbije. Oni vode potpuno nekoordinisane spoljne politike, toliko imam prava
da kažem.
114
Alpar Lošonc:
MULTIKURALNOST PRATE NESPORAZUMI
Ponukan sam Pavelovim inspirativnim izlaganjem, koji je spomenuo
tri modela i, poznavajući njegovu ozbiljnost, sasvim sigurno ima ozbiljnih
razloga da tako i čini. On je, naime, govorio o etnonacionalnom, liberalnom i
multikulturalnom modelu. No, ja bih rekao da između liberalnog i
multikulturalnog modela, u perspektivi Vojvodine se to sigurno može reći, ne
bi trebalo da bude razlike. Da nešto jače izrazim moju tvrdnju, ili će
multikulturalizam biti liberalan u Vojvodini, ili ga neće biti. Mogu, ako
hoćete, to reći i vice versa – ili će liberalizam biti multikulturalan u Vojvodini,
ili ga neće biti. Jer, promišljanje multikulturalizma ima upravo takve
implikacije u ozbiljnim teorijama, radi se o tematizaciji liberalizma kao
pluralizma, a u ovom slučaju to je kulturni pluralizam u Vojvodini. Nije ovde
mesto da se uputim prema različitim klasifikacijama multikulturalizma,
dovoljno će biti ako kažem da je raspon veliki.
Postoji jedna Pavelova tvrdnja, sa kojom se potpuno slažem, jer on je
govorio o konjukturalnom odnosu prema multikulturalizmu. Doduše, nije
naznačio da li se radi o vojvođanskom ili o srbijanskom javnom polju,
zapravo uopšte nije locirao predmet svoje kritike, ali apsolutno je tačno da se
multikulturalizam u nas, barem u dominantnom vidu, razumeva u
konjukturalnom smislu. Čas je neka vrsta skupnosti različitih egzotičnih
etniciteta koji su povezani prepolitičkim vezama, čas je resurs za sticanje
finansijskih potpora kod nekih inostranih fondacija, čas je nosilac
etnomarketinškog nastupa na pijaci identiteta gde se sve kupuje i prodaje, pa
i identitet. Sve u svemu, sigurno ima dovoljno razloga da kritički
promišljamo način korišćenja multikulturalizma. Upravo zbog toga što
mislim da su mnogi govornici previše isticali činjenicu da je
multikulturalizam ovde naširoko prihvaćen. Ne bih tako rekao, gromoglasne
izjave ne bi trebale da nas zavaravaju. Mogli bismo ispisati čitavu knjigu o
pogrešnom razumevanju multikulturalizma.
Moram vam reći da je multikulturalnost praćena sa različitim
nesporazumima, i kod manjina, i kod većine. Prvo, o recepciji
multikulturalizma u javnom polju većine. Naravno, kada kažem većina time
115