vojvodjanski identitet

i regiona je moguća, a procenjivanje njihovih učinaka zavisi od
institucionalne infrastrukture, učinaka političkih elita, itd. Drugo, govorimo o
pluralnosti identitetskih obrazaca, što znači da postavljanje nekih
hijerarhijskih odnosa ne bi bilo dosledno. Treće, sa pravom se zagovara
razgradnja nacionalnog identiteta, i naglašava se značaj identiteta koji nije
sazdan po modelu neke "suštastvenosti", "supstancije", nego se reprodukuje u
dinamičkim odnosima. No, isto to važi i za regionalni identitet koji je, isto
tako, podložan opasnostima postvarenja. Vojvodina može biti regija sa
(post)modernim potencijama ukoliko predstavlja takav okvir gde postoje
odgovarajući institucionalni aranžmani, gde se poštuje i uvažava različitost u
simboličkom radu unutar kulture, a ipak se iznalaze okviri za komunikaciju
različitih identiteta. Kao što centralizam zna da demonstrira svoj uvek
nepriznati provincijalizam i regionalni akteri mogu biti zarobljenici
provincijalnog uma. Ideologeme mogu biti pogubne i u prvom, i u drugom
slučaju, i provincijalnost će začas proraditi kod onog koji pomišlja da polaže
pravu na krajnju istinu. Kao što nam ne trebaju centralističke/
metropolizacijske, tako nam ne trebaju ni druge vulgate. Nacionalnu
mitopolitiku, čije tragove vidimo još uvek u različitim situacijama,
provincijalni regionalizam ne može transcendirati. Regionalni identitet može
doprineti razgradnji/modernizaciji nacionalnih identiteta, ukoliko i sam radi
na sopstvenoj (post)modernizaciji. Vojvodina može da ponudi "višak",
drugačije perspektive u odnosu na autističko-nacionalne varijacije, ali tek
ukoliko ozbiljno razumeva šta danas znači regionalni identitet.
Ostaje da se razmišlja o tome šta predstavlja afirmisanje kulturnih
diferencija u Vojvodini. Bojim se da ne raspolažemo sa koherentnom
kulturnom politikom koja odgovara ovom zadatku. Raspao se
instrumentarijum kulturne politike koja se instalirala u jugoslovenskom tipu
socijalizma, a još uvek nije nastao novi obrazac. Po tome živimo usred kriznih
procesa, to jest, egzistiramo posle implozije ranijih vrednosnih orijentira, a
novi vrednosni putokazi su isuviše nejasni i khrki i prečesto plen raspodele
moći. U kritici stare kulturne politike u Vojvodini ima mnogo istine, ona je
bila upregnuta u idološki projekat, u kontrolu svega postojećeg u ime
ideološke istine, te se njeni oblici nasilja itekako moraju propitivati. Ali, i
kritika te stare paradigme može da izrodi ideološke tendencije i ideološke sile
u ime pragmatičke efikasnosti.
Analiza komparativnih situacija nam nalaže da u multikulturnom
društvu uvek predstoji sporazumevanje oko zajedničkih političko-pravnih
okvira koji omogućavaju kulturno potvrđivanje različitih zajednica. Kao što
42
mnogobrojni opisi upečatljivo pokazuju, dobro uređeno društvo
pretpostavlja priznavanje zajedničkih osnovnih političkih normi koje
posreduju između različitih političkih zajednica i kulturno afirmisanje
različitih zajednica. Iskustvo pokazuje da je neophodno pregovaranje o
zajedničkom političkom identitetu onih koji žive u pluralnom društvu.
Pregovaranje koje se ovde tematizuje u tom smislu predstavlja više
procesualnost, nego dovršeno stanje, ona otelovljuje više pregovaranje o
zajedničkim političkim normama, nego puku teritorijalnu decentralizaciju.
Napokon, neprisilna saglasnost koju smo gore nagovestili morala bi da se
proširi na različite sfere, počev od svakodnevice do drugih sfera života. To bi
bila nenametnuta saglasnost između etničke većine u Vojvodini i
mnogobrojnih manjina koje će razvijati različite oblike samouprave za
potvrđivanje njihovog kulturnog identiteta. To više ne može biti kulturna
komunikacija između većina i manjina na osnovu ideološke istine, ali bi
nosioci regionalnog kulturno-političkog ansambla morali neprestano stvarati
najbolje moguće uslove za komunikaciju identiteta. Više se ne može
komandovati komunikacijom između različitih etniciteta, nastale
demokratske strukture, makako krhke, to ne dozvoljavaju. No, promišljena
kulturna politika, koja je svesna da smo obuhvaćeni različitim kriznim
procesima, mora ponuditi okvire za afirmaciju različitih (većinskih i
manjinskih) identiteta, omogućujući time i eventualne međukulturalne
susrete.
Slika koju ovde pružamo znači da oživljavamo staru tokvilovsku
ideju u različitim oblicima samouprave koji omogućavaju afirmisanje kulturnih
identiteta. Nijedna instanca prošlosti u Vojvodini ne odgovara ovoj slici.
Kulturni identiteti, manjinski obrasci sa kojim se srećemo u Vojvodini, tek
preko mreže različitih etničkih i ne-etničkih samouprava, institucija i civilnih
asocijacija dobijaju svoj puni izraz.
43