vojvodjanski identitet

ide u pravcu stvaranja istinskih bilingvalnih škola, jer ako negde postoje
mogućnosti i potreba za tim školama, onda je to, svakako, u Vojvodini. To bi
bio jedan od vrlo konkretnih doprinosa izgradnji vojvođanskog identiteta.
U okviru svojih nadležnosti, koje su skromne, Sekretarijat za
obrazovanje se stara i nastoji da prati i usmerava obrazovanje u Vojvodini u
pravcu kvaliteta i poštovanja svačije posebnosti. Naše mogućnosti, kako sam
naglasila, nisu velike, ali mi radimo i u saradnji sa javnošću upozoravamo na
nepravilnosti i osporavanja. Zar nije moguće da se darovitost neguje i kod
nas? Zar je nemoguće da se, i u Novom Sadu, i u Vojvodini, mladima
omogućava da neguju svoj talenat? Najnoviji primer je kampanja koju vode
roditelji učenika koji nisu uspeli da se upišu u Zmajevu gimnaziju. Na ovom
primeru se vidi kako centralizacija i zatvaranje u jedan deo, pa makar se taj
deo zvao i Beograd, može da dovede do nezadovoljstva i nesporazuma. Ne
želim da koristim teže reči. Vojvodina je autonomna regija, ustavom i
zakonom regulisana, ima svoja demokratski izabrana predstavnička tela, ona
funkcioniše i vuče napred. Da bi i dalje mogla da vuče i sebe, i celu zemlju
napred, ona mora imati zakonodavnu, izvršnu i, mislim, delimičnu sudsku
vlast. Samo na taj način Vojvodina može i svoje obrazovanje da usmeri tako
da ono bude u službi građana i budućnosti.
Broj škola u Vojvodini u kojima se nastava odvija na dva ili tri jezika
uopšte nije zanemarljiv – u 92 osnovne škole nastava se realizuje na dva, а u 6
škola na tri nastavna jeziка, što u ukupnom broju škola čini 28,49%. Kako u
svim tim školama deca koriste isti školski prostor i uče po istom školskom
programu za očekivati je da se ona nalaze zajedno jedna sa drugima. No,
stvarnost je malo drugačija i deca su najčešće jedna pored drugih. Šta učiniti
da se to stanje nepoverenja, nepoznavanja i predrasuda, koje su im stvorili
stariji, pobedi, kako bi preko zajedničkog življenja u školama gradili
vojvođanski identitet? Naš razgovor je značajan, ali i danas, kao talog onoga
što se naziva miloševićevskim dobom, postoji strah da se otvoreno kaže da se
preko izgradnje vojvođanskog identiteta oslobobađamo navedene prošlosti.
Problem nametanja centralističkog razmišljanja uočava se na nizu primera –
udžbenika, nastavnih planova i programa, primata Zavoda za izdavanje
udžbenika, uvoza udžbenika, organizacije nastave i mnogo drugih primera.
Postavljam pitanje svima – šta je to što jednoj Nemačkoj omogućava da ima
po desetak udžbenika istorije, da se u jednoj školi uči iz više udžbenika, ali ne
i kod nas? Šta je to što toliko smeta oficijelnom Beogradu da u Srbiji postoji
više jakih centara? Da li, možda, misli da je tako jači? Bojim se da jako greše
narodni predstavnici u oficijelnom Beogradu. Zalaganja za građansku Srbiju
108
znači i zalaganje za autonomnu Vojvodinu, znači i zalaganje za izgradnju
vojvođanskog identiteta. Kada se čuje reč Vojvodina u oficijelnim krugova
državne vlasti najčešće se o njoj govori kao o lepezi koja mora i treba da
koristi trenutnoj politici. Pitanje je da li je time Vojvodina zadovoljna.
Ako hoćemo da gradimo vojvođanski identitet predlažem da
zajednički radimo na upoznavanju svih različitosti koje kod nas postoje.
Tačnije, da, ako je reč o upoznavanju i razmevanju, radimo na izdanju
"Istorije Vojvodine" u kojoj ćemo predstaviti sve vojvođanske različitosti i
tako se međusobno upoznavati. Dalje, predlažem da podržite inicijative
Sekretarijata za obrazovanje i kulturu o ponovnom uvođenju jezika
društvene sredine, kako bi smo stvorili osnovne uslove za povezivanje i
razumevanje, a time i za jačanje poverenja i tolerancije među mladim ljudima
u Vojvodini.
Ukoliko svako od nas u svojoj oblasti bude nalazio elemente koji
predstavljaju naš identitet, onda lakše možemo graditi budući identitet i
vojvođanski brend. Isto tako, kao Sekretarijat možda bi smo mogli tražiti
podršku za nešto što bi, takođe, mogao biti naš brend i podrška mladima, a to
je afirmacija onih mladih ljudi koji hoće da uče, koji hoće da rade i koji hoće
da učestvuju u nekim istraživačkim poduhvatima na prostoru Pokrajine,
kako se ne bi našli u situaciji o kojoj je govorio gospodin Bozoki, da je mnogo
ljudi došlo, da je mnogo ljudi otišlo, te da se stanovništvo u Vojvodini samo
malo povećalo. Mi zajednički treba da podržimo mlade ljude da ostanu ovde,
da stvorimo osnovne predpostavke za povratak onih što su otišli, kako bi
smo zajedno gradili budućnost. Znate, ne bih želela da doživim da se ostvari
izreka jednog umnog čoveka – samo je jedna stvar gora od toga da školujemo
ljude pa da oni odu, je da ih ne školujemo, pa da ostanu kod nas.
Nadam se da sam bar jednim delom dala doprinos raspravi na temu
vojvođanskog identiteta. Jedno je sigurno – osećam se malo lepše, jer sam
mogla da iskažem svoje stavove u prilog vojvođanskog identiteta.
Zahvaljujem se Helsinškom odboru na pruženoj mogućnosti da govorim, a
svima vama na pažnji.
109