vojvodjanski identitet

Za mene je dubiozan zaključak u tekstu prof. Kicoševa da se "na
osnovu analize demografsko-statističkih podataka može tvrditi da ne postoji
jasno iskazana svest o regionalnoj pripadnosti", i da je "teško govoriti o
realnim mogućnostima očuvanja identiteta autohtone populacije". Ovde
izneti rezultati istraživanja ubedljivo demantuju taj zaključak. Mora se
prihvatiti i činjenica da nisu samo autohtoni Vojvođani nosioci vojvođanskog
identiteta.
Naravno, podaci koje iznose profesori Komšić i Kicošev kvantificiraju
određeni trenutak u određenim okolnostima. Možda već danas, ili sutra, to
može izgledati drugačije. Ali, prilično je jasno da će se bez političkog
subjektiviranja – bez autonomije – ugasiti identitet Vojvodine, a onda i
Vojvodina. Znamo kako se naziva poništavanje jednog već postojećeg
identiteta.
Ne sporim da je identitet subjektivna, dakle, promenljiva kategorija,
nejednakog intenziteta, zavisna od trenutka i okolnosti, kako na to ukazuje g.
Žigmanov. To, pogotovo, važi za nacionalni identitet koji sadrži i racionalne,
ali i iracionalne elemente. Za regionalni identitet – u ovom slučaju
vojvođanski – važi obrnuto: on je više produkt racionalne svesti, nego
iracionalnih elemenata, u njemu je spoj i jednog i drugog srećniji, nego što je
to slučaj sa nacionalnim identitetom. Da nije tako, teško bi se mogla objasniti
tolerancija u Vojvodini, opstanak multikulturalnosti u njoj, koegzistencija
nacionalnih, profesionalnih, generacijskih i drugih identiteta, kao i činjenica
da su neki elementi vojvođanskog identiteta kroz istoriju postali konstante –
kako na to ukazuje prof. Ranko Končar. Nema bolje potvrde za to od
egzaktnih činjenica da je Vojvodina najbolje rezultate u razvoju svoje
privrede, kulture, prosvete, zdravstva, nauke, itd., ostvarivala baš u vreme
kada je imala najveći stepen autonomnije.
Moram, na kraju, primetiti da iz svih uvodnih izlaganja proističe da
je bitno obeležje vojvođanskog identiteta to da je proevropski i građanski;
zato sam naglasio ono GRAĐANINE u stihovima Žarka Vasiljeva. Bitan
princip građanstva, to da "nijedno ljudsko biće nema pravo da dominira nad
drugim", to je u Vojvodini tolerancija, to je Evropa. U pravu je prof. Komšić
kada kaže "da Vojvodine nema, trebalo bi je izmisliti". Tu sam misao prvi put
čuo od pokojnog profesora Slavka Borojevića, a on, inače, nije bio autohtoni
Vojvođanin, nego doseljenik, ali je, živeći na ovom tlu, postao ubeđeni
Vojvođanin.
Završiću rečenicom o novom ustavu Srbije. Najbolja potvrda i
priznanje vojvođanskog identiteta, najbolji način da se u pozitivnom smislu
98
reči razvija na opštu, i korist cele države bi bilo kada bi se u novom ustavu
taksativno nabrojale isključive nadležnosti države, dakle, nadležnosti kada je
u pitanju vojska, državna bezbednost, spoljna politika, monetarna politika,
osnove privrednog i poreskog sistema, a sve ostalo prepustilo Pokrajini i
lokalnoj samoupravi.
99