vojvodjanski identitet

2003. godine, jer je to godina za koju su objavljeni potpuni podaci. Te 2003.
godine, ukupni rashodi republičkog budžeta Srbije bili su 354 milijardi dinara
– a o njima je generalno odlučivala Skupština Srbije. Iz tog budžeta
transferisano je tek stvorenoj državnoj zajednici Srbija i Crna Gora 41
milijarda dinara. Ukupni rashodi AP Vojvodine te 2003. godine bili su samo
13 milijardi dinara, a Skupština Vojvodine nije mogla odlučivati o 10 milijardi
dinara od tih sredstava, jer je reč o transfernim sredstvima čija upotreba je
predhodno određena republičkim zakonomi i državnim budžetom. Dakle
Skupština Vojvodine je odlučivala o 3 milijarde dinara, a Skupština Srbije o
354 milijarde dinara budžetskih rashoda. Pojednostavljeno, u Vojvodini se
odlučuje o oko 1 odsto budžetskih prihoda Srbije, mada se u njoj stvara
trećina proizvoda Republike.
Ogromna razlika u kapacitetu odlučivanja između Skupštine Srbije i
Skupštine Vojvodine u velikoj je diskrepanci sa činjenicom da se na teritoriji
AP Vojvodine, sudeći po učešću u BDP Srbije od 35 odsto, sakupi najmanje 35
odsto ukupnih fiskalnih prihoda (a sigurno i daleko više) – a to znači da se od
ukupnih fiskalnih prihoda Srbije od oko 5 milijarde eura, u Vojvodini ubere
najmanje 2 milijarde eura, a, verovatno i znatno više, dok se u Skupštini
Vojvodine stvarno odlučuje o 50-60 miliona eura tih prihoda.
Zbog svega toga je neodrživa današnja praksa da AP Vojvodina sada
institucionalno, osim prava da samostalno prikuplja neke takse, ima samo još
regulisano pravo na 42,7 odsto poreza na dobit preduzeća na njenoj teritoriji i
18 odsto poreza na zarade. Ako se, međutim, ne smetne s uma da je ukupan
porez na dobit u Srbiji 10 odsto, a porez na zarade 14 odsto, ispada,
kolokvijalno rečeno, da sama Vojvodina, u svoju korist, oporezuje dobit po
stopi od samo 4,27 odsto, a zarade po stopi od samo 2,5 odsto. Znači ni po
ova dva tanka institucionalizovana stalna prihoda, Vojvodini ne pripada ni
pola od tih prihoda.
7. S obzirom na značaj poljoprivrede za privredu Vojvodine, pošto
ona daje blizu 25 odsto društvenog proizvoda Pokrajine (a proizvodnja
prehrambenih proizvoda i pića sa 35 odsto učestvuju u društvenom
proizvodu ukupne industrije u Pokrajini), treba se prevashodno raspraviti
oko tipa ekonomske politike koja toj strukturi odgovara, a s tim u vezi je i
pitanje da li funkcionalna autonomija podrazumeva i formiranje samostalnog
agrarnog budžeta Vojvodine;
Ako se, pojednostavljeno govoreći, zagovara onaj tip ekonomske
politike koji u državi ili autonomnoj pokrajini vidi vodećeg koordinatora
ekonomije, organizovanu silu koja mehanizmima zaštite unutrašnjeg tržišta i
32
koncentracije kapitala može uplivisati i ubrzavati tehnološki i opšteprivredni
razvoj, onda se u teorijskom ishodištu javlja upravo onaj tip države kakvu
danas zagovaraju vodeće političke snage u Srbiji. U takvom slučaju
ekonomska autonomija doseže samo do pitanja preraspodele političke moći u
centru države, koja bi, dakle, trebalo da vodi proagrarnu politiku
beneficiranih agrarnih kredita i raznih drugih regresa i premija, zaštitnu
politiku zasnovanu na iskustvima agrarnog protekcionizma i izvoznu
politiku podržanu podsticajima i potpunim poreskim olakšicama;
Smatramo da funkcionalna autonomija u uslovima privatizovane
poljoprivrede ne podrazumeva to da se na vojvođanskom nivou konstituše
neodržavna dirižistička ekonomska, pa ni agrarna politika, jer Pokrajina ne
može koncetrisati kritičnu masu kapitala preko koje se mogu nivelisati
finansijske potrebe aktivne agrarne politike i razvojne politike u celini.
Uostalom, ceo instrumentarij agrarne politike u Srbiji moraće se
harmonizovati sa agrarnim sistemom unutar Evropske unije. Uticaj
Vojvodine na agrarnu politiku
33