vojvodjanski identitet

eperkusije i na regionalnu problematiku, a itekako pogađa Srbiju. Jer, ako
regionalizacija u Srbiji zahteva određenu vrstu državnog angažmana, to jest,
razvijanje kapaciteta države, tada se slabosti državnog nastupa reflektiraju na
regionalizaciju. Demokratija je, doduše, postala jedina prihvatljiva mogućnost
uređenja države, ali bitni parametri života se stvaraju, donose i sprovode
izvan kontrole javnosti, posebno demokratske. Postoje uočljivi deficiti i u
odnosu na kvalitet demokratskog poretka i tržišta u Srbiji, drugačije rečeno,
radi se o niskom ekvilibrijumu između demokratije i tržišta. 9 Dakle, odista
postoji sinergija između ojačavanja tržišnih dimenzija i demokratskih
kodova, ali tek na niskom nivou, što odudara od početnih dramaturgija.
Značajno je dakle da nove predatorske koalicije ne prepoznaju interes u
snaženju državnog ansambla koji bi efektivno regulisao odnose između
ekonomskih aktera. Elite koje su na strateškim pozicijama uspešno se mogu
opirati implementaciji mera upravljanja koje ocenjuju da ugrožavaju njihove
interese.
Nastaje li pomak u regionalizaciji u Srbiji, valja očekivati da će se
adicionalnost i u evropskim razmerama osnažiti, odnosno, intenziviraće se
značaj regionalnih doprinosa u projektima. I nije slučajno da govorimo o
multiregionalizmu, jer je jedan od krucijalnih pitanja dalje regionalizacije u
Srbiji zapravo razvijanje regionalne kooperacije po načelu supsidijarnosti.
Zasad, regionalni akteri u Srbiji su srazmerno slabi, uzimajući u obzir slabu
regionalnu institucionalizaciju, kao i kapacitet povezivanja ekonomskih i
socijetalnih aktora na regionalnom planu. Da na kraju ukratko navedem: valja
računati na duge decentralizacijske procese, čak i posle prihvatanja
određenih regionalizacijskih načela.
Teritorijalna decentralizacija je prikladni oblik za efikasnu raspodelu
koristi i troškova. Napokon, od ne malog značaja je činjenica da vladajuća
paradigma u evropskom diskursu podupire raznovrsnost decentralizovanih
formi i pripisuje im funkciju nosioca najboljih evropskih tradicija. Savremena
Evropa, koja se shvata kao mreža različitih autonomija, na najupečatljiviji
način potvrđuje relavantnost decentralizacije, kao načina efikasnog
regulisanja javne sfere i raspodele tereta i koristi.
Europe: Critical Themes, in: E. Dittrich, G. Schmidt and R. Whitley, eds., Industrial Transformation
in Europe: Process and Contexts, London, 1995.
9 J. Hellman, Winners take all: the politics of partial reform in postcommunist
transitions, WorldPolitics, 1998, 50 (1), 203–234. Drugačije, A. Aslund, The myth of output collapse
after communism, 2001, Carnegie Endowment for International Peace, Russian and Eurasian
Programme, Washington, Working Papers, 18.
40
Istovremeno, analiza istorijskih tokova u Srednjoj i Istočnoj Evropi, i
posebno u "staroj" Jugoslaviji, nalaže nam potrebu da upozorimo: ne može se
staviti znak jednakosti između teritorijalne decentralizacije i neprisilnog konsenzusa.
Moguće su situacije kada je decentralizacija institucionalni okvir za raspodelu
moći u sklopu reprezentanata vlasti, kao što je to, uostalom, pokazivala i
konstelacija u bivšoj Jugoslaviji. Postojale su forme teritorijalne
decentralizacije, no, one su bile kanali ostvarivanja određenog tipa vlasti.
Kosovo u osamdesetim godinama spada u red ovih primera. Naime, tamo se
pokazalo da je posve moguće da postoji teritorijalna decentralizacija kojoj
nisu privrženi ni pripadnici većine, ni pripadnici manjine. Pripadnici tih
regiona, uprkos teritorijalnoj ispreplitanosti, nisu razumevali svoju
pripadnost kao osnov za ostvarivanje demokratskih inicijativa. Kao što i
drugi primeri pokazuju, decentralizacija može očitovati tehnologiju vlasti koja
se ne saobražava pluralizmu, nego upravo posredstvom decentralizacije vrši
prisilno objedinjavanje društva. Dakle, teritorijalna decentralizacija biva
instrumentalizovana i njen ishod je učestvovanje političkih i kulturnih elita u
distrubuciji resursa. Ovo upozorenje dobija na značaju ako imamo na umu
kulturnu višeslojnost, višekulturnu sazdanost Vojvodine. Ukoliko se
decentralizacija ne sjedinjuje sa uvažavanjem pluralnih kulturnih kodova,
tada ona predstavlja imperativno nametanje određenih okvira, to jest, u
krajnjem slučaju nasilnu integraciju pluralnih kulturnih obrazaca. Očito, valja
razlikovati teritorijalnu decentralizaciju od stvaranja kolektivnog identiteta
koji uokviruje zajedničku privrženost na osnovu konsenzusa.
Kultura je od krucijalnog značaja za promišljanje Vojvodine. To se
može, naravno, potkrepiti i sa formativnom ulogom koju kultura igra u
današnjem društvu, zapravo sa kulturalizacijom koja je umnogome prisutna
zahvata li se dinamika društva. No, ako bi smo se opredelili za ovaj pravac
morali bi progovoriti o strukturalnoj poziciji kulture, o njenim aspektima, a to
je ovde preveliki zadatak. Meni se čini dovoljnim samo da naznačim jedan
problem koji se ne može prenebregnuti, a to je odnos između regionalnog i
nacionalnog. 10 Jer, regionalni identitet nije per se bolji, ili višeg reda nego
etnički/nacionalni identitet. Ovo valja naglasiti, jer se čini da oko toga ima
mnogo nejasnoća, bolje reći, nesporazuma. Mogućnost nije nužnost. Prvo, u
Zapadnoj Evropi postoje mnogi regioni koji su sazdani na etničkom principu
i dokazuju značajne modernizacijske potencijale. Dakle, povezanost etniciteta
10 Ovde se mora naznačiti i jedno drugo pitanje koje igra značajnu ulogu i kod većine i
kod različitih manjina. Da li vojvođanski etnički kulturni obrasci predstavljaju nacionalne
subkulture ili sadrže tendenciju snažne regionalne identifikacije?
41