vojvodjanski identitet

azvoj funkcionišu pre kao dekoncentrisane institucije centralnih organa. U
Srbiji se, ne u poslednjem redu, odigrava proces ranije odgođene tranzicije sa
recidivima prošlosti. Po mojoj oceni, bila koja predskazivanja u vezi
regionalizacije mogu biti trošna, jer je situacija još uvek u značajnoj meri
nestruktuirana. Ova ocena dobija na značaju kada se uzme u obzir kumulacija
problema, ali i zadataka pred kojima se nalazi država. Pogledamo li, na primer,
problematiku Vojvodine (preko koje se problematika regiona u Srbiji može
veoma demonstrativno sagledavati 4 ) može se navesti, da artikulacija
teritorijalne autonomije, a) može ubrzati demokratizaciju Srbije, b)
decentralizacija može ubrzati integraciju zemlje, c) raspodela odgovornosti
između centralnih i drugih teritorijalnih organa stvara uslove za intenzivniji
ekonomski razvoj.
Istovremeno, ako se želi dijagnosticirati postojeća konstelacija valja
navesti, da je a) Srbija određena obuhvatnom neizvesnošću, elementima
institucionalne nestabilnosti, to jest, značajnim prisustvom aspekata
vaninstitucionalne sfere, b) integraciju u evropske institucije, tačnije
vremenske horizonte prati skepsa, izvesna vrsta nesigurnosti, c) vojvođanski
regionalni identitet je predmet intenzivnih političkih konflikata, a politička
reprezentacija regionalne autonomije nije dobila široku podršku glasača, d)
postojeće figure pre ukazuju na slabije moduse decentralizacije.
Raspodelu vlasti između države i regiona u Srbiji, dakle, još uvek
opterećuje neizvesnost. Setimo li se gore navedenog kriterijuma da u Evropi
u nekim situacijama regioni " već postoje", te se prepoznaju socijetalnom
praksom, a u nekim situacijama nastaju, slična problematika se može
registrovati u Srbiji. Štaviše, trendovi regionalizacije će biti zavisni od
spremnosti političkih aktera da kombinuju oba spomenuta elementa. U
nekim situacijama će kulturni i etnički elementi igrati ključnu ulogu, u
drugim situacijama će ekonomske dimenzije igrati značajniju ulogu. (Barem
da pomenem da za uspešno funkcionisanje regiona nije od presudne važnosti
kako se demarkiraju njegove granice. Ne postoji nediskutabilan način
ocrtavanja granica regiona. Svaki region je nužno "loše" uokviren, i po svojim
karakteristikama se može vezivati za različite druge regione. To znači da
crtanje mape regiona ima svoju opravdanost, ali je ono nužno ograničeno;
najbitinije su, ipak, kompetencije.) Npr. diverzitet u Vojvodini je plod
istorijske dinamike, on sažima tragove upisivanja različitosti u istoriji
4 O tome sam pokušao detaljnije da pišem u, Vojvodina as a realm of regional tendencies,
in: Between Authoritarianism and democracy (Ed. By D. Vujadinović, L. Veljak, Vl. Goati, V.
Pavićević), Beograd, Podgorica, Zagreb, 2003, 351-371.
38
podneblja. Jer, regionalni identitet upućuje na kolektivno stvorene slike o sebi
na osnovu kojih određena zajednica vidi i tumači sebe. Postojanje
regionalnog identiteta ukazuje na činjenicu da se politička i ekonomska
organizacija određenog prostora shvata kao zajednički poduhvat svih
pripadnika dotičnog prostora. Time se naznačuje da je u korenu regionalnog
identiteta određena struktura zajedništva i privrženosti koje predstavljaju
orijentir za pripadnike istog regiona. Pripadnici datog prostora ne smatraju
sebe za subjekte koji su samo slučajno povezani, jer izražavaju jedan prema
drugim jaču obavezanost, nego prema drugim građanima iste države. Oni se
izdvajaju iz makroprostora države i svoju posebnost potvrđuju u
zajedničkom nastupu. Napokon, regionalizacijom se uvodi širi prostor za
višekanalnu participaciju građana. Dakle, regionalni identitet je moguć tek
ukoliko postoji određena habitualizovana sklonost u odnosu na međusobno
razumevanje datih pripadnika regiona. Bez stanovitih elemenata poverenja
kolektivni identitet ne može da zaživi. 5 Svaka grupa koja živi na datom
području mora biti uverena da će biti saslušana i da će se njene težnje uzimati
u obzir u okvirima političke komunikacije. Drugim rečima, izgradnju
regionalnog identiteta uvek prati i izgradnja "nenametnutog konsenzusa"
između sudionika istog regionalnog prostora. 6
Valja obratiti pažnju i na jednu drugu tendenciju – u značajnom delu
korpusa društvenih nauka težišna tačka se stavlja na sintagmu "slabe
države" 7 i na izuzetno slabe učinke državnog ansambla u okvirima
transformacije, što baca novo svetlo na rekonstituciju strukture države u
postkomunističkom periodu. 8 A to barem nagoveštava problematiku koja ima
5 O tome sam više pisao, Teškoće uobličavanja kulturnog identiteta, in: Ustavno-pravni
okvir decentralizacije Srbije i autonomije Vojvodine, (ur. A. Popov), Novi Sad, 2001.
6 O nenametnutom konsenzusu, Č. Tejlor, Prizivanje građanskog društva, Beograd, 2000,
124.
7 Slaba država je, naravno, često spominjana sintagma u različitim kontekstima, recimo
u smislu toga da je država deficitarna u pogledu korišćenja aparata sile (J. S. Migdal, A. Kohli, V.
Shu, State Power and Social Forces, Cambridge, 1994), da se politička kompeticija ne reguliše
posredstvom pravila izbora, da se političari takmiče za privatne rente (D. Marcouiller, L. Young,
The Black hole of graft: the predatory state and the informal economy, American Economic Review,
1995, 3, 630-646.). Problematiku slabe države sam pokušao obuhvatiti u Od tranzicije do
transformacije, ili od jednostavnosti do kompleksnosti, in: Dijalozi o tranziciji u demokratiju, ur. R.
Bubalo, HCIT, Novi Sad, 2005, 10-22.
8 St. Holmes, Cultural Legacies or State Collapse? Probing the Postcommunist
Dilemma, in: M. Mandelbaum, ed., Postcommunism: Four Perspectives, New York, 1996; A.
Przeworski, Sustainable Democracy,Cambridge, 1995; R. Whitley, Transformation and Change in
39