vojvodjanski identitet

pribegavam jednoj apstrakciji, jer je većina uvek neka fikcija, pošto se ona
sastoji od mnogobrojnih grupa, podgrupa itd. Ali, radi pojednostavljivanja,
moram koristiti ovu kategoriju. Dakle, ako se radi o većini, multikulturalizam
se razumeva kao neka vrsta moguće opasnosti u pogledu segregacije, i mnogi
stvaraju utisak kao da manjine jedva čekaju da uplivaju u luku
multikulturalizma. A kada je reč o manjinama, one multikulturalizam
uglavnom razumevaju na osnovu pojednostavljenog američkog modela,
znači pod multikulturalizmom podrazumevaju neku vrstu kotla gde se
bacaju različite tečnosti, pa ono što proizilazi iz tog kotla će se nazvati
multikulturalizmom. Pri tome, one često zaziru od multikulturalizma, jer se
boje da će se u tom mešanju različitosti izgubiti. Da raščistimo barem,
multikulturalnost nema neku preveliku recepciju i prihvaćenost među
različitim manjinama. Drugo je pitanje zašto je to tako, ali ishod je takav.
Verovatno da se ova vrsta konjukturalnog multikulturalizma može pripisati i
jednoj defanzivi koja je karakteristična za Vojvodinu u odnosu na srbijanski
javni prostor. Nije slučajno da kod nas postoji izvesna vrsta receptivne
zbunjenosti, da je praksa mimikrija i simulacija u prvom planu. To što se
multikulturalnost razumeva u nekom egzotičnom, folklorističkom, kako već
hoćete, smislu, to možemo pripisati onima koji su dužni da raščiste neke
pojmove.
Želim se na još nešto nadovezati. Reč je o manjinskim elitama, po svoj
prilici, ponajviše je reč o mađarskim manjinskim elitama, uzimajući u obzir
njihovu političku poziciju. To pitanje dosta često provejava među našim
diskursima i ja sam veoma kritičan prema manjinskim političkim elitama. Ali,
bojim se, ako odemo predaleko, izmešaćemo uzroke i posledice. Ako upiremo
prstom samo na manjinske elite, neke stvari nećemo dobro zahvatiti. Ne
možemo homogenizovati manjinske i većinske elite u polju moći, nisu one na
isti način odgovorne, nisu u istoj poziciji. Napokon, postoji razlika u pogledu
stepena njihove moći, zaboraviti na ovu činjenicu bilo bi pogubno. Nekoliko
puta je navedeno ovde, pa i kvantitativnim podacima potkrepljeno, da su
institucionalni kapaciteti Vojvodine mali, da ona ne disponira na
odgovartajući način resursima, ili da ima premalo resursa da bi se njena
subjektivnost mogla mnogo ozbiljnije uobličavati. Zato treba precizno reći da
moć manjinskih elita seže do onih granica koje se, ipak, postavljaju u
Beogradu. Shodno tome, prebacivati krivicu na manjinske elite da razdvajaju
etničke grupe, da ne pokazuju naklonost prema regionalnoj autonomiji, da
podupiru etničku distancu, itd., nema veliku praktičku relevantnost.
Manjinske elite i način njihovog nastupa su izraz deljenja moći u Srbiji,
116
njihova pozicija je direktna posledica redistribucije moći koja se ovde
praktikuje na širem planu. Ne vidim da je njihov manevarski prostor
preširok.
Pavel je kritički primetio da su neke manjinske političke grupacije
spremne, ili su pokazale spremnost, da prepuste Vojvodinu političkoj
konfrontaciji u sklopu srpsko-srpskih odnosa. Treba biti sofisticiran i da se to
malo preciznije pokaže. Krenimo od generalne primedbe. Ako zamislimo
mogući demokratski referendum u Vojvodini, ja mislim da ne postoji ni jedna
manjinska grupacija koja neće glasati za ozbiljniju autonomiju Vojvodine. To
je hipoteza, ali mislim da je to veoma realna hipoteza. Naravno, ukoliko se
Vojvodina razumeva i kao okvir za afirmaciju kolektivnih prava, autonomija,
ako je ona modernizacijski okvir za komunikaciju identiteta, itd. Dakle, ni
manjine, a ni manjinske političke elite neće stvoriti prepreke učvršćivanju
regionalne autonomije. Vredi zapaziti da manjinski glasači pokazuju
demokratsku zrelost, to jest, s vremena na vreme kažnjavaju i etničkomanjinske
elite, ukoliko smatraju da treba sankcionisati njihove političke
učinke. Osvrnimo se, makar na kratko, na ono što se dešavalo 2004. godine na
nivou lokalnih izbora, govorimo, recimo, o takvim mestima kao što je
Kanjiža, Ada, da ne spominjem neke druge primere. To su lokaliteti gde
postoji značano prisutvo manjinskog stanovništva u strukturi populacije. I
manjinski glasači su "udahnuli život" u neke partije koje na nivou Vojvodine
jednostavno tavore, jedva da postoje, a istovremeno su građanske, "neetničke".
Molim da me ne razumete pogrešno. Ne zagovaram nikakvu
konkretnu političku opciju, nego kažem da spomenuti manjinski glasači nisu
zatvoreni u svoje etničke okvire i da su, ukoliko tako procene, spremni za
različite političke opcije. To su datosti koje nijedna manjinska partija ne može
prenebregnuti. Mislim da to treba uvažavati u našim razmišljanjima.
117