vojvodjanski identitet

Danica Stefanović:
KROZ RAZLIČITOSTI
DO ZAJEDNIČKOG IDENTITETA
Razmišljajući da li da se uključim u raspravu u startu sam imala
dilemu kako da se predstavim, ovde sam pozvana i najavljena kao pomoćnik
pokrajinskog sekretara, što je tačno, ali pitanjem vojvođanskog identiteta se
više bavim kao "civil". Međutim, odlučivši da se uključim u raspravu želela
bih da u ovaj razgovor uvedem priču o obrazovanju. Obrazovanje je,
generalno, po mom mišljenju, jedna od važnih kopči u okviru teme o
vojvođanskom identitetu. Ja ću pokušati, u dva ili tri minuta, da iznesem
nekoliko napomena, a zadržavam pravo da dostavim organizatoru svoju
diskusiju u pisanoj formi, koju ću potkrepiti i sa podacima.
Bogoljub Savin me je u svojoj diskusiji asocirao na pitanje emocija.
Zapravo, na dve suprotne emocije koje sam osetila poslednjih dana. Pre
desetak dana gledali smo na DVD pripadnike vojvođanske dijaspore, bila je
vojvođanska svadba negde u Kanadi, sa strahovitim emotivnim nabojem.
Asociralo je, svakako, na emocije o vojvođanskom identitetu i tezi da je
vojvođanski identitet stanje svesti i mentaliteta. Da li je to baš tako? Gotovo u
isto vreme mojom vojvođanskom svešću ovladala je i druga emocija
ponukana nekim drugim, jako ružnim događajem. Mladež, srpska mladež iz
susednog sela, posle jedne lokalne fudbalske utakmice je, orgijajući po
Bačkom Petrovcu, vikala: "kolji, kolji, da Slovak ne postoji". Da li je i to deo
mentaliteta? Koliko je ta vrsta mentaliteta ovladala Vojvodinom?
To, na neki način, može da nas vrati unazad, da ponovo razmišljamo,
da se upitamo gde su razlozi nasilju i agresivnosti, kao što se pitaju u
Petrovcu, ili u nekom drugom mestu? Zašto se ne kažnjava agresivnost?
Zašto se ne kažnjavaju izlivi netrpeljivosti i govor mržnje na najvišem nivou?
Naravno da nekažnjavanje tzv. narodnih predstavnika ohrabruje i druge, a
posebno mladež, da čini isto ili slično, i to, onda, nažalost, postaje trend.
Znači, da li je pomodno biti agresivan? Da li je pomodno napadati druge i za
to ostati nekažnjen? To su pitanja sa kojima se mi susrećemo svih ovih
106
godina. Nadala sam se da ćemo se toga osloboditi, ali to i dalje ostaje naša
stvarnost.
S druge strane, to je samo potvrdilo što je Agencija SCAN radeći za
"Panoniju", kao civilnu organizaciju, posredno i za Izvršno veće APV,
utvrdila da je više od 36% srednjoškolaca u Vojvodini agresivno, krajnje
agresivno i da multikulturalnost, kako reče jedno dete od šest godina,
doživljavaju kao multivitaminski sok – ništa drugo. Ako ga je asociralo na
sok, to može da bude i dobro, jer deca žele i vole sok. Pitanje je samo da li
ćemo ih mi naučiti da prihvate život zajedno sa drugima. Da li ćemo samo
naglašavati da je multikulturalnost nešto sa čime živimo i da je to samo
tolerisanje različitosti, ili je to nešto što može i treba da izgrađuje naš
vojvođanski identitet? Da li ćemo iskoračiti iz postojećeg stanja zajedničkog
života na istoj teritoriji i da li ćemo zajedno koristiti taj isti prostor i odlaziti u
interkulturalnu budućnost?
Ovo je tačka sa koje se uključujem u diskusiju, kao osoba koja se
čitavog života bavi obrazovanjem. Obrazovanje je ključ i kičma svakog
društva. Svako društvo i svaka politička elita, koja gradi društvo, želi da
obrazuje buduće nosioce društva prema sebi i prema svojoj meri. To nije ništa
ni novo, ni čudno. Samo, ostaje pitanje zašto i nama, onda, nije dato pravo da
razvijamo obrazovanje koje će u sebi nositi karakteristike budućnosti, koje će
biti moderno, kvalitetno i efikasno, sa svim karakteristikama vojvođanskog
identiteta. Kada ovako govorim, jednostavno ne dozvoljavam da mi se bilo
ko obraća rečima "autonomistica". Ja to jesam, svakako, i želim da nas ima
mnogo više, nas koji ćemo sa ovakvim stavovima braniti jednu novu,
proevropsku i građansku Vojvodinu. Zato i prihvatam tezu da je pitanje
multikulturalnosti, svakako, pitanje građanskog opredeljenja.
Ako govorimo o obrazovanju u Vojvodini, onda je važno reći i
sledeće: u 39 opština, od ukupno 45 na teritoriji Vojvodine, obezbeđuje se
službena upotreba jezika pet nacionalnih zajednica. Osnovno obrazovanje i
vaspitanje, na srpskom i jednom od pet jezika nacionalnih zajednica u
Vojvodini (mađarskom, rumunskom, slovačkom, rusinskom i hrvatskom
jeziku), realizuje se u 344 redovne osnovne škole i 224 izdvojena odeljenja.
Iako se nastava realizuje na ukupno 6 nastavnih jezika, naše osnovne škole
pohađaju i učenici iz ostalih nacionalnih zajednica. Zato se može reči da u
Vojvodini nijedna škola nije nacionalno homogena, ako je reč o nacionalnoj
pripadnosti. Slično je stanje i u srednjim školama gde je, takođe, nastava
organizovana i kroz dvojezične škole. Samo da ne bude zabune. Ovo nisu
bilingvalne škole. To su samo višejezične škole. Naše zalaganje bi trebalo da
107