Publikacija SEP 2011 - Vilenica

više njegov. Šibica kojom pripalih cigaretu kaže: iššš, Ozan. „Onda
sam ja pokazao pasoš i rekao: - Čiko, čiko, ali ja imam dvadesetšest
godina. Na to će On: „Da, ali pre osam godina nisi imao, a zločini
takve vrste ne zastarevaju“.
Ponovo je prigrlio svoja kolena i ućutao. Bi mi jasno i bi mi žao što
u tom zagrljaju za mene više nema mesta. Ali gde je moja krivica
„Tebi stvarno nije bilo jasno“ Naglo skoči i sede na ivicu kreveta s
namerom da mi pojasni. Odmahivao sam, ohrabrujući ga da nastavi
s pričom. „Ti si stvarno mislio da sam ja foto-model, modni agent,
kreator, Gucci, šta li... Hoćeš da ti kažem“, progovori agresivno i
ogorčeno. „Znaš li onu prodavnicu krpica na uglu, u Thaliastraße“.
Nisam znao ni za kakvu prodavnicu krpica u Thaliastraße. „Tu sam
ja dan i noć prodavao turske krpice. Tj. danju prodavao, a noću vršio
istovar robe“.
„A modni magazini, košulje iz Italije...“
„Kupovao ih na trafici i na Netu“, trže rukama kao da rasteruje
iluzije uz (be)sramno-slatki osmeh.
Prigrlih ga oberučke. Ostao je nem i hladan. Obojica na momenat
pogledasmo u hrpu iseljeničkih dokumenata na njegovom radnom
stolu. Položeni tamo kao nekakve besmislene fotografije, koliko da
kažu: ovo je bio Ozanov život. Svedočanstvo sa uviđaja o nepočinjenom
zločinu.
„Da, to sam ja radio. Unosio i iznosio prašnjavi veš po magacinu,
prepravljao etikete, zavodio dnevne obračune. Za to vreme, ti si pisao
o onom Disneylandu!“, dreknu drsko, osvrćući se na moj rad o arhitektonskim
rešenjima fasade bečkog „Rathausa“ koji je on nazivao
Disneylandom.
Ruke vratih sebi u krilo.
„Šta je, nisam ti simpatičan“. I nije mi bio simpatičan, pored sve
moje saosećajnosti.
„Kupio sam nam mafine“. Nakratko nađoh izlaz iz neprijatnosti.
„Možeš li da nam doneseš dva tanjira“, molećivo će.
Stočić i tanjire nesvesno postavih tako da sedosmo jedan naspram
drugog. Smrknuto je gledao u pod grickajući nepostojeće zanoktice.
97