Untitled - Treći Trg

42 / Treći Trg / Broj 19-20
sve strane, a magistar reče nešto sasvim nerazumljivo:
– Da. Sad će se skriti!
U Collegium-u su se, kao svakad i svuda na svetu, igrali skrivanja.
Igra male smrti: „Gdje sam? Nema me!” „Naći ću te! Jednom ću
te naći!”, koja je ovde imala posebnu finesu – svi su tražili samo
jednog. Taj se mogao tako dobro skriti, da se iznenada pojavljivao
na kraju igre, ili nešto pre, kako mu je već bilo ugodno. Niko mu
nije mogao ništa. Kao da je mogao na neko vreme nestati.
Takva vrsta snalažljivosti budila je podozrenje i Veće
magistara je jednom porazgovaralo sa Majstorom. Stao je pred njih,
mršav, bled, nizak, pegav i dirljivo se hinio glupim. Bilo je jasno
– pred njima je dete, a ako je tako, njegovu veštinu „skrivanja”,
ne „nestajanja” možemo smatrati potpuno bezopasnom, neka se
nastave igrati. Posle isleđivanja, Majstor se utvrdi na tronu tihe
školske slave koja mu donese dodvorničku miloštu drugova.
U vreme bune na otoku Lastovu, usred tako uzbudljivih
događaja, još je samo detinjasto srce magistra Junija znalo
zatreperiti tamo, na prozoru, kada započne igra skrivanja. Jedino se
još on, od svih članova Collegium-a znao upitati gde li je Sklonište,
jer sklonište je bilo u pitanju, Majstor je mogao znati za samo jedno
tako povučeno mesto, zar ne? Zamislio bi se, a lice mu se boralo u
naporu i osmehu.
U dnu bašte, u koju se silazilo iz popločanog dvorišta, jedna
bočna staza je bila presečena zidom koji se, zbog lepo istaknutog
raspeća činio logičnom međom, samo se Majstor dosetio da staza
mora biti starija od zida, da je vodila do nekog praktičnijeg mesta
od niše u zidu, da je, recimo, vodila do školske kuhinje kojoj se
sada prilazilo sa one strane zgrade... Ispostavilo se da se nije morao
prebacivati preko zida, jer je postojao uzan prolaz, skriven travom.
Kao da je raspeće bilo kruna nekadašnjih vrata, uronulih u zemlju.
Zaista se obreo na poznatim kamenim pločama dvorišta pred
zgradom kuhinje. Ničeg tu nije bilo posebnog osim činjenice da je
tu pitomcima bio zabranjen pristup u vreme školskih odmora.
Bilo je podne i Mediteran je ronio u tišinu. Gubili su se glasovi
dečaka. Čuo je još samo svoj hripavi dah i lupanje srca. Našao je
klupu. Seo je. Bila je topla i on pređe prstom po smeđim mrljama
lišaja. Svet-u-malom se otvorio.
Danima kasnije, opet je sedeo tu i posmatrao zid. Pričinilo mu
se da jednostavni reljef ima samo Majstoru vidljivog značenja.
Posle je, usporivši disanje, da mu se činilo kako je time