Untitled - Treći Trg

96 / Treći Trg / Broj 19-20
je samo ovde važna ta nemačka „dirljivost“ upotrebljenog
– i podvučenog – glagola!). Postoji, očigledno, nešto što jezik
ne može da iskaže, ni da pokaže, već može samo da dotakne,
neizlečivo se prelamajući u tačkama dodira. I nije ovde reč o
trivijalnoj neizrecivosti, neiskazivosti, niti o simbolističkom
prećutkivanju, već o nečemu suštinski mnogo užasnijem. Pri
tom „linija“ jezika ne treba da se pretvara ni u čvornovatu
krivu granu, ni u gomilu različitog iverja i strugotina, koje se
isto tako lako mogu naneti na svet, kao i oduvati sa njega: na
njoj treba da ostane skala, ona ista Teilstriche, treba da ostaje
„prava“: tek tada će se u njenim lomovima moći – ne, ne
ugledati, nego bar naslutiti nešto suštinsko. Odnosno, reč je o
tome da se prekidi osećaju i da oni dobijaju istinsko značenje
tek unutar strukture koja u potpunosti funkcioniše. Dao bih
celog Kručoniha i možda Hlebnjikova za delić jedne jedine
fraze iz „Poziva na pogubljenje“: „...to ja pišem, Cincinat, to
ja plačem, Cincinat, koji je u stvari išao oko stola...“ Ovde,
kao u ritualnom opštenju, opisanom B. Malinovskim, jezik
više „ne funkcioniše kao sredstvo prenošenja misli“. Mada
ovo zvuči kao poziv na ruganje, ja bih i ovaj moj „razgovor“
sa Arkadijem Dragomoščenkom nazvao „ritualno opštenje
ljubitelja ruske književnosti“.
- ni duša ni svet, nešto treće, tačke prikačivanja, kočenja,
ne zrak svetlosti, već prazno mesto, rupa, žaleće zanoktice
prsnute svesti i kraj papirnog lista, o koji se može iseći dlan.
S ruskog prevela Mirjana Petrović