Untitled - Treći Trg

78 / Treći Trg / Broj 19-20
svoju apokaliptičnu orgiju, za koju nikako da skupite hrabrost.
Jedva čekam da vidim taj dan. Nešto mi govori da ću ipak postojati:
moja sloboda nekako će se iskobeljati iz ljigave fleke na asfaltu i
strpljivo će sačekati momenat naslade, naravno, naslade u gledanju
vas koji gubite ono malo kontrole nad sobom.
A ti, vesniče tih blaženoneizbežnih događaja, dopusti da se smilujem
na tebe i podarim ti privremeno uništenje. Zaista, Isače, dovoljno si
saopštio svetu svojim postojanjem i dovoljno si video, to lepršanje
nad svetinjama nije šala! Mislim da se i ti slažeš sa tim da ovi
kičmenjaci ne zaslužuju suviše zadržavanja. Plašim se da bi, tako
oboleo, samo mogao da padneš u iskušenje da od tih krugova, tačaka,
krstova i spirala smućkaš neki kamen mudrosti, a to nije predviđeno.
Neki plan i program se moraju poštovati, zato je najbolje da daš
ostavku. A ja ću još malo, kako beše, da puživim i puživam, dok se još
može. Nisam duhovit, znam, ali šta mari, meni je smešno.
Tunel
Možda ti, na kraju, imaš pravo, okoštali tunelu. Ko bi rekao da će mi
od tebe doći ovaj novi osećaj gubljenja forme i punjenja sadržinom!
Ko bi rekao da iz svog tog vegecitiranja može proizaći neko
značenje! Koliko li se samo ustajalih fraza zalepilo za tvoju školjku
i nastavilo da prebiva na njoj u poluosušenom mahovinastom
stanju! A zašto ja uzvikujem? Biljka se razgalamila pred nemom
životinjom – krasne li slike.
A samo što nisam ispustio dušu. Znam ja to. I nazovi to
metafizičkim porokom ili kako god hoćeš, ali znaš li šta mi je
najdraže od svega? Konačno neće više biti ni tačke, ni kruga, ni
krsta, ni spirale, a ja ću ipak sve znati, bez alatki. Možda sam ih
voleo, nastrano, opsesivno, ali to je zato što sam jadan, jadan!
Opterećen svetom, primoran da ga nečim uokvirim i u nešto
sažmem, oboleo od preteranog razumevanja. A tako ću ih valjda
lakše i odbaciti... Čim se odvojim od tela, oni će se pretvoriti u
ugljen-dioksid. Da, baš u taj ugljen-dioksid koji sam čitavog svog
veka prečišćavao... i, avaj, ponovo ispuštao...
Vidiš, ne mogu bez ironije. Misliš li da mi se oprašta? Nije to neka
zla ironija, ona je, kako bih rekao, dobroćudna, kao sirota pčelica
koja umire u nevinoj uverenosti da svojim ubodom čuva roj. To
ti je, zapravo, ironija ljubavi! A ja sam, možda, čitav jedan roj.
Tako da umirem svaki put, nije mi smrt nepoznata. Umirali su i
umirali jedno u drugom, dok se na kraju nekako ipak nisu susreli
i dogovorili da umru zajedno. (Ti insekti: žile, granje, lišće, cveće,