Untitled - Treći Trg

94 / Treći Trg / Broj 19-20
stajati) modalnim ne treba dva reda pre toga. Zanimljivo
je da u prvobitnom tekstu koji mi je poslao, Arkadije nije
primetio jednu grešku (stajalo je „stoje“ umesto „stajati“) i to
grubo narušavanje gramatičke norme (odmah su se pojavila
pitanja: ko „stoje gledajući“? možda je propušteno „koji“ posle
„knjiga“? ili to „stoje“ oni, koji „ne treba više da se vraćaju“?)
nije izgledalo kao tuđin u ovom tekstu, prošaranom sličnim
(možda ne tako grubim) nepravilnostima. Od lepljivog
isklizavanja logičke strukture, pa do stvarnog nestanka
(tačnije, sloma) – samo je jedan korak. Jer već u narednoj
rečenici zvuči ni ostavljati bez neophodne dopune, a malo
dalje sasvim nerazmljivo gramatički a ko – zrna, kada / ništa
ne ostane ni sa njom... – gde više nije moguće shvatiti, na
šta se odnosi „ko“, „sa njom“, i ne govoreći već o odsutstvu
drugog „ni“ posle ni sa njom.
Upravo ovde se i dešavaju glavni događaji teksta (koji, kao
što smo videli, mogu da budu i autorska omaška, što ništa
ne menja). To se može smatrati manifestacijom „autorske
gluvoće“, ali slična narušavanja čine sistem. Kada rečenica
o rekama ( šesti red) počinje sa „što“, više nije moguće
reći na koje od dva susedna pitanja je ono „odgovor“: na
pitanje o tome, šta je govorio otac („... ali šta?“), ili na
pitanje „Šta ima smisla?“. Uz to, ponavljanje upitne reči
(...ali šta? / Šta ima smisla?)nepopravljivo deformiše i na
prvi pogled sasvim jednostavno drugo pitanje, dodajući mu
senku dopunskog, poremećenog sintaksom, smisla: „ da ima smisla?“ – menja se, odnosno,
udvaja se sintaksička funkcija veznika „da“ i to nije manje
važno nego semantička ambivalentnost koja je tim veznikom
isprovocirana, kao i on njome. Govoriti: malo li je? Ili je
mnogo? – dve tačke, kako se čini, jednoznačno fiksiraju ono,
na šta se odnosi „malo“ i „mnogo“. Ne samo da se govorilo o
„koliko godina“, i mi više nismo u mogućnosti da odbacimo
senku odgovarajućeg smisla iz postavljenog pitanja, opšti
smisao, a zajedno sa njim i cela sintaksička struktura „vise“,
„nalaze se pod navodnicima“ („visi“ sintaksička funkcija dve
tačke). I rečenica, koja završava drugu strofu i o kojoj smo
već ovde govorili, kada veznik „da“ zajedno sa zamenicom
„ko“ čuva samo formu smisla, ne gradeći, o čemu nam
navodno govori grafika, već rušeći skoro završenu rečenicu,
sasvim se rasipa. Ja više i ne govorim o „sitnicama“ kao što